VRELINA

Neka  težina u vazduhu, mučnina me spopada, guši, pritiska... Došlo je vreme za povlačenje – ponovo odlazim u “beskrajni plavi krug“.

Naivno sam uklonila štitove i dozvolila da vibracije nekih glasnih žica izazovu tremor srčanog mišića u mom telu – ono kada telo ne sluša mozak, kada racio zaspi...

Leto, vrućina udara. Beton emituje dodatnu tenziju u vazduhu, koraci otežali od solidne količine znoja, koji izbija po telu. Slušalice na ušima emituju muziku – loš pokušaj razbijanja težine dana. Mislima dotičem prethodne dane, i pokušavam da ih analiziram pod lupom racia.

Neka vrućina u vazduhu, ne mogu da se skoncentrišem. Konfuzija misli izaziva nesigurnost u hodu.

„...How can you see my eyes like open doors?

Leading you down into my core where I've become so numb

Without a soul, my spirit sleeping somewhere cold

Until you find there lead back home...“

Ometa me muzika...

Dakle – racio! Racio? Hm, gde li se ponovo izgubio taj delija? Opomenula sam ga više puta da se ne igra skrivalice sa mnom – nije lepo igrati se tuđim životima!

Pomerena sa težišta, sa sigurnog mesta delovanja, nastavljam da balansiram na jednoj nozi, tražeći pogledom siguran oslonac. I koliko god ga tražila, stalno nailazim na nepogodan teren, okrnjen ili suviše mek, krt ili suviše klizav. Naravno, znatiželja uvek pobedi i povuče me, kako bih makar trenutnim dodirom stopala osetila teksturu i elastičnost pomenutog materijala.

Duva neki vruć vetar – ulazi mi u nozdrve, guši...

Wake me up

(Wake me up inside)

I can't wake up

(Wake me up inside)

Save me

(Call my name and save me from the dark)

Wake me up

(Bid my blood to run)

I can't wake up

(Before I come undone)

Save me

(save me from nothing I've become...)

Ponovo me ometa muzika...

Osećam dodire – vrelina prelazi preko vrata, ramena, dodiruje ruku, vrhove prstiju... Usporava korake. Brojim u hodu kapljice znoja, koje mi se slivaju dužinom leđa, prateći liniju tela, da bi se na kraju stopio sa tankom linijom, granicom do koje doseže pristojnost pogleda. Koliko je samo erotike u vazduhu – vrelina, znoj, vlažni dodiri, erotski uzdasi pražnjenja, zamućeni pogledi prolaznika, opijenih dodirima vrelog letnjeg vetra. Erotika u vazduhu – interesantna je penetracija vreline u pore kože, po celom telu... Nema nazad...

Ometa me muzika...

Konfuzija koraka, misli... Gde li se sakrio racio?

Učili smo da zelena spada u hladne boje, umiruje... Slagali su nas – trenutno je dominantna u mom okruženju, razliva se kao akvarel, i veoma podiže temperatruru tela.

Potreban mi je Šopen!

Stani... Neka vrtoglavica, ne mogu dalje... Dodirni mi usne, odoh polako – čeka me “beskrajni plavi krug”. Tamo ne dominira zelena boja...

OKOVI

Fascinantno je kako ljudi beže od odgovornosti za sopstveni život. Apatija, kukavičluk, nesposobnost prihvatanja realnosti i odgovornosti za dešavanja u svojim životima, uzroci su bežanja ljudi iz realnosti u imaginaciju. Učestalo posezanje za imaginarnim “spasiocem” postalo je manir kod većine populacije. Ljudi bez stava i mogućnosti samoostvarenja u društvu u kojem živimo, postali su obožavaoci “Svemogućeg”. Svaki lični neuspeh, tragediju i ostale neželjene događaje pripisuju volji imaginarnog “kreatora” sudbine. To tumače kao “iskušenje” pred koje su stavljeni, kako bi polako napredovali ka “mestu večitog života”. 
Da li je zaista bolest, smrt deteta, supružnika, prijatelja, nesrećna ljubav, strast, gubitak bilo koje vrste – iskušenje, poteklo od “spasitelja”, ili je samo sticaj nesrećnih okolnosti? “Spasitelj”, koji iskušava, igrajući se zdravljem i životima vašeg deteta?! Ili “iskušava” stavljajući pred vas ljubav, kojoj treba da odolite!? Ta priča asocira na kompjuterske igrice sa nivoima... 
Brz ritam života i socijalna tenzija, kojima smo svakodnevno izloženi, intelektualno i emotivno ograničenim i psihički labilnim ljudima, sprečavaju delovanje koje je u skladu sa njihovim mogućnostima. Oni tada iskaču “iz koloseka”, gube kontrolu nad sopstvenim životom i beže u neki imaginarni svet, kako bi u njemu opsesivno-kompulsivnim radnjama (čitaj – molitvama i ritualima), od “Svemogućeg” iskamčili  dodatnu energiju za nastavak života.
Zarobljeni u religioznoj paučini, postaju robovi drvenih slika, likova “iz bajke”, od kojih traže spas. Klanjaju im se, i u zanosu dive efektima svog potčinjavanja.

Pravdaju se potrebom za “duhovnim životom”, mada većina ni ne zna šta pod tim podrazumeva... Mrmlja molitve za spas “duše”, ma šta god pod tim podrazumevali.

Gegajući se u ritmu molitve, prolaze kroz život uskraćeni za objektivnu lepotu života, tu i sada, za lepotu slobodne misli i pokreta, dodira, slobodne ljubavi, uskraćeni za skladnu muziku nauke, čiji su tonovi logički nanizani na beskonačni linijski sistem. 

I dok pomenuta muzika realno traje, smenjujući visoke i niske tonove, dodajući nove i menjajući stare akorde, opsesivno-kompulsivni ritam religije ostaje i dalje jednoličan, nepromenjen više od 2000 godina. Traju i vuku za sobom gomilu nesrećnih ljudi u još dublji ambis, u kojem gube i ono malo samopoštovanja i samostalnosti u odabiru smera u kojem će se kretati njihovi životi.

TRKA

Čvrsto je vezala pertle na svojim patikama, s namerom da ovog puta pretrči dva kilometara više od uobičajene kilometraže. “Ritual” pripreme pred trčanje, kojeg se redovno pridržavala, obavila je i ovaj put – banana, pola šolje kafe i nekoliko vežbi istezanja i zagrevanja nožnih mišića. Bila je uzbuđena pred početak “avanture”, kako je nazivala svaki ovakav poduhvat. Stavila je slušalice na uši i izašla iz stana.

Napolju je još uvek bila aktuelna jutarnja svežina. Ubrzanim hodom, požurila je ka stazi, kako bi bar polovinu predviđene kilometraže pretrčala, uživajući u jutarnjim zracima sunca. Uključila je štopericu i krenula. Korak i disanje uskladila je sa ritmom muzike. Volela je žestok ritam metal ili pank muzike – podizao je adrenalin. Jačina zvuka svaki put bi rasterala nadolazeće misli. Slušajući glasnu muziku, mogla je da se prepusti kombinacijama tonova sa MP3-a, i prema njima uskladi ritam koraka.

U jednom trenutku, osetila je snažan bol u desnom stopalu. Iskrivila je lice u bolnu grimasu, ali je nastavila dalje da trči. Posmatrajući prolaznike, prelazila je već peti kilometar. Disanje je i dalje pratilo ritam nogu.

Volela je da posmatra ljude na ulici, u autobusu – “pogađala” im je imena i karakter. Tu igru je praktikovala još od detinjstva. Davala je imena nepoznatim ljudima, na osnovu konture i mimike lica. Tom prilikom, koristila se nekom “subjektivnom logikom” i trenutnim raspoloženjem, u kojem se nalazila. I ovog puta se zanimala licima prolaznika.

Osećala je strast prema trčanju, rasterećenje, test sopstvene snage i izdržljivosti, kroz svaki pređeni kilometar. I nešto ju je vuklo dalje... Dalje... Više... Još više... ’Ja to mogu!’

Bol u stopalu ponovo je isprovocirao grimasu na licu. U jednom trenutku, poremetio se ritam disanja i trčanja – otežano je disala. Morala je da zastane i popije gutljaj vode iz flašice koju je nosila sa sobom. Bol nije popuštao. Kako će dalje? Uhvatila ju je panika, zbog mogućnosti da ne uspe da izvrši zadatak koji je sebi zadala.

’Kako ću dalje? Boli!’                                                                                
Ipak je nastavila, ignorišući bol, pokušavajući da održi tempo.

Sada je već ulagala poslednje napore da održi sklad koraka sa muzikom. Osetila je jak grč u donjem delu potkolenice, blizu tetive ne desnoj nozi. Morala je ponovo da zastane. Pogledala je pedometar – osmi kilometar. ’Još pet, makar jos pet...’ Pokušala je prstima da izmasira bolno mesto, hrabreći se idejom da će na taj način otkloniti bol. Kriveći lice u grimasu očaja, duboko je uzdahnula.

’Šta da radim? Da li da nastavim?... Možda bi trebalo da se vratim... Ali, prešla sam više od polovine put... Uh, da li ću moći dalje...?’

Pokušala je da se osloni na bolnu nogu – uspela je!

’Pa, sada ne boli toliko – prolazi, može dalje... Nastavljam!’

Zategla je ponovo pertle na patikama, pogledala na časovnik, i nastavila trku. ’Kasnim!’– užasnula se. Nesigurnim korakom, izazvanim, između ostalog, i strahom zbog mogućeg ponovnog bola, usporila je ritam trčanja. To ju je zamaralo – nervirala ju je sopstvena tromost. Besno je pogledala patike i, ignorišući bol, znatno ubrzala ritam trčanja. Pojačala je muziku i tvrdoglavo nastavila dalje, ubrzanim tempom.

’Mogu ja to... Još samo malo – izdržaću...’

Prešla je deseti kilometar. Nastavila je da ignoriše bol, koji je sada već osećala pri svakom koraku. Svaki metar bio je dragocen. Okrenula je glavu prema drveću, koje je dodirivalo samu ivicu korita reke pored koje je trčala. Jedan pas izvirio je iz obližnjeg šipražja, i propratio je pogledom. Ignorisala ga je, iako je imala naviku da zviždukom priziva ulične pse, nakon čega bi sa njima započela “razgovor”.

Grašci znoja oblivali su joj lice. Potrošila je mnogo energije na pokušaje potiskivanja bola. Ubrzala je ritam. ‘Moram dalje...!’

Dvanaesti kilometar...

Znoj se već uveliko slivao i niz leđa, osetila je po koži dodire mokrog dresa. Muzika sa MP3-a i dalje je diktirala ritam disanja i pokreta nogu. Bol se pojačavao.

Trinaesti kilometar...

Ponovo disharmonija koraka i disanja – tetiva “kida”.

‘Još samo malo... Izdržaću... Mogu... Moram...!”

Četrnaesti kilometar... Intenzitet bola je na velikoj visini.

Izgubila je oslonac na desnoj nozi. Gubeći ravnotežu, stropoštala se na pojas trave koji je, širinom od jednog metra, pratio putanju trim staze. Bol se širio ka ostatku stopala – nije mogla da nastavi. Osećaj bespomoćnosti preplavio joj je telo – nije mogla da se pomeri sa mesta gde se trenutno nalazila. Besno je kucala broj na mobilnom telefonu, tražeći pomoć. Suze su se pojavile u njenim očima. Bol je ovog puta bio minimiziran osećajem besa i tuge zbog neuspeha... 

‘Ovo nije kraj... Neću odustati... Drugi put možda pretrčim i koji kilometar više... Mogu ja to!..’

Ponekad dodelimo sebi zadatak, kao izazov koji mami, ludački mami. Možda smo i svesni sopstvene nemoći za njegovo ostvarenje, ali želja za testiranjem sopstvenih mogućnosti, izazov i osećaj nadolaženja adrenalina, uzbuđenje nakon savladavanja naizgled nemogućeg, preuzimaju kontrolu nad našim telima, i usmeravaju ga ka novim izazovima. I pored velike želje za korišćenjem racia u realnosti, tvrdoglava želja za dosezanjem nemogućeg nadjačava svest o realnim mogućnostima. U nekim situacijama, mogu imati negativan efekat, ali u većini  slučajeva predstavljaju pokretački mehanizam koji nas vuče napred... Dalje – “još samo jedan korak“ u nemoguće.

EMOTIVNA VRTOGLAVICA

O čemu da pišem, kada su sve aktuelne teme već hiljadu puta pretabane, problemi  sagledani iz svih mogućih uglova? Obrada i predstavljanje svih poznatih prirodnih i društvenih fenomena na hiljade načina, ne dozvoljavaju mi da im se približim slovima, jer ću sigurno dodirnuti jedan od pomenutih. Preostaje mi, ponovo, onaj stari izvor inspiracije, izvor na koji se uvek mogu osloniti – prisutnost trenutnih emocija, koje su većini mojih tekstova bili glavni kreatori kombinacija po kojim sam ređala slova.

Da li je moguće realno sagledati sopstvene emocije? Da li smo sposobni da u naletu emotivne bure, bez obzira na kontekst, realno sagledamo o kakvim je emocijama reč?  Da li znamo da odredimo granicu gde ljutnja prelazi u bes, tuga u očaj? Znamo li, uopšte, da definišemo emocije? Kada postavimo sebi “dijagnozu”, pruža se mogućnost da adekvatno i odreagujemo. Postavlja se pitanje – kada je pogodan trenutak da započnemo “dijagnostikovanje”? Emotivni naleti, bez obzira da li pomenute emocije u nama izazivaju prijatno ili neprijatno stanje, izazivaju oblik “vrtoglavice”, konfuzije. Takvo stanje možemo uporediti sa ruletom – određena emocija zavrti točak, ne znamo kada i na kom mestu će se pomenuti točak zaustaviti, odnosno kako ćemo odreagovati u datom momentu. Neizvesnost u načinu ispoljavanju emocija uslovljeno je jačinom emotivne “bure” i emotivnom zrelošću.

Emocije se mogu definisati kao subjektivni doživljaj vrednovanja i odnosa prema događajima, ličnostima, stvarima. Naša reakcija će zavisiti od intenziteta i karaktera prisutne emocije. Kod dece, a posebno mlađe, reakcija je usklađena sa prisutnom emocijom. Kod odraslih, ta kompatibilnost je sve ređa – postajemo “emotivni lažovi”, skrivamo emocije ili im ne dozvoljavamo da postanu deo našeg doživljaja. Kongruentnost emocija i reakcija opada sa godinama i životnim iskustvom. “Lažna” emotivnost i inkogruentnost postali su društveni manir, i ukoliko dođe do iskakanja iz tog šablona, ispoljavanje emocija dobija etiketu infantilnog.

Vreme i društvo u kojem živimo insistiraju na tezi da racio dominira nad emocijama. Da li je zaista tako? Ja tvrdim da se međusobno prožimaju. Racionalno mišljenje ne dozvoljava ispoljavanje neadekvatnih emocija u određenoj situaciji. Selektuje ih i usmerava u odgovarajućem pravcu. Racio je taj koji omogućava kongruentnost u pravom smislu.

Vodeći se ovim, ponovo se vraćam na pitanje zbog čega često odreagujemo na neadekvatan način, ponavljamo greške kojih smo svesni, bez obzira na ranije iskustvo.

Ličnost odraslog čoveka, i pored empirijskog bogatstva i emotivne zrelosti, još uvek nosi u sebi tragove dečje “čistote”, naivnosti, neiskvarenosti, koja ima potrebu za iskrenim ispoljavanjem emocija. I pored toga što smo naučeni da u određenim situacijama ignorišemo potrebu za iskrenim izražavanjem emocija, ipak ponekad, makar na tren, osetimo treptaje, oči dobiju poseban sjaj, usne zadrhte teško primetnim drhtajem, obrazi  se za nijansu zarumene, a “ringišpil u glavi” obrne se makar jedan krug, provocirajući kratkotrajnu, diskretnu vrtoglavicu. I koliko god se trudili da u datom momentu to ignorisanje “odglumimo” najbolje što umemo, dete u nama nadjača glumačke pokušaje i neočekivano “izbaci” emociju. Kada se “osvestimo”, ljutimo se na počinioca, “oteramo ga na spavanje” i počnemo sa ispravkom “grešaka”, koristeći se “emotivnim lažima”.

Pomenuću još i “emotivno foliranje” – ono “providno” izbacivanje vidljivo lažnih emocija, kojima se služe emotivno i intelektualno nezrele osobe, kako bi skrenule pažnju na sebe, i emotivnom manipulacijom ostvarili zamišljen cilj. Međutim, dotični bivaju odmah provaljeni, i potrebno ih je amputirati iz bližeg okruženja. 

Eto, ipak napisah tekst – pa, kako ga ko shvati!

UTICAJ RELIGIJE NA OBRAZOVANJE II DEO

http://www.velikiprasak.com/2015/06/uticaj-religije-na-obrazovanje-ii-deo/