SAVRŠENA ILUZIJA

U trenucima kada ti već i jutarnje buđenje postane besmisleno, kada i njihanje zavese u sobi postane bučno, poželiš da si deo nekog drugog kosmosa, da udahneš deo zvezdane prašine i konektuješ crnilo svojih zenica sa iskričavom širinom nekih drugih dimenzija. Tada instinktivno, kao posledica urođene potrebe homo sapiensa za prisustvom druge osobe u svojoj blizini, dotakneš iluziju. Zakoračiš u virtuelan svet, kreiraš ga prema sopstvenom nahođenju, obojiš predmete i bića sopstvenim izborom kolorita i počnes da ih volis, da uzivaš u njihovom šarenilu i efektima koje ostavljaju na tebe. Odjednom, čitav toj život dobije neki novi smisao, poskočiš do sumanutih visina… Pošnes da planiraš, projektuješ, gradiš, modeluješ “stvarnost” kako ti odgovara, dodajući u svaki segment kadrove novonastale iluzije. Počnes ponovo da posmatras noćno nebo, tražeći skrivena sazvežđa u sopstvenoj kreaciji kosmosa. I to traje…nedeljama, mesecima…Zaboraviš na broj usamljenih koraka na kružnoj putanji svakodnevice, potpuno potisneš osećaj besmisla buđenja nakon nemirne noći i izraz umornog llica u ogledalu koje kamufliraš skupo plaćenom šminkom.
I živiš, budiš se, osećaš…sve jače, punije, šire...
Svakodnevno užurbano bežiš od disharmonije zvukova u “savršenstvo” koje toliko prija davno zapostavljenim čulima.
I taman pomisliš da si napokon uspostavio balans, pojavi se nešto što ti naruši sklad ¾ takta valcera i neprimetno nametne brži ritam, sa tendencijom ubrzanja. Počneš ubrzano da dišeš – hiperventilacija, zbog povećane količine kiseonika, izaziva vrtoglavicu. Kosmos ti postane tesan…Javlja se potreba za širinom - crveni pomak je naučno dokazan fenomen. I koliko god se trudio da to sprečiš, nagomilana “masa” probija granicu i teži da se prelije u realnost – traži više prostora.
Probuđen je racio – realnost ponovo postaje aktuelna. Postaješ svestan zvuka otkucane tipke na tastaturi. Strah…konfuzija… Sve ređe ih dotičeš želeći da sto duže zadržiš zvuk savršenstva virtuelne harmonije. Probuđen racio ne dozvoljava konvertovanje iluzije u realnu galaksiju.
Ruka se zaustavi iznad tastature – diskonekcija….
A onaj jedan jedan akord doživljene harmonije zadržavaš u sebi kao neki trag da si ipak imao tu čast da doživiš "savrsenstvo", makar to bila samo iluzija…

....nakon odgledanog filma  "Her"

Uvek sam se divila ljudima koji razigranim bojama humora oplemenjuju odavno izbledele živote nas, „običnih“ smrtnika. Mogu satima da boravim u njihovom prisustvu i upijam mnoštvo kombinacija reči, savršeno složenih u „colorit“, čiji intenzitet „boja“ uspeva da oplemeni najmračnije senke koje su odavno postale svakodnevni unisex „modni detalj“.

AKO NEMA BOGA, ZAŠTO BITI DOBAR

"Ovako sročeno, pitanje je zaista nepošteno. Kada mi vernik postavi takvo pitanje (a većina upravo to i čini), istog trenutka padnem u iskušenje da uzvratim izazov: "Da li mi zaista želite reći kako se trudite da budete dobri samo zato da bi vas Bog nagradio ili poštedeo gneva i kazne? To nije moralnost, to je obično ulizivanje, povlađivanje, špijuniranje velikom kamerom s neba preko ramena, prisluškivanje misli malim uređajem u glavi, posmatranje svakog koraka, uvid u najosnovnije i najintimnije misli." Ajnštajn je rekao: "Ako su ljudi dobri samo da ne bi bili kažnjeni i da bi bili nagrađeni, onda smo odista bedna družina." U delu "Nauka dobra i zla", Majkl Šermer navodi da se tim pitanjem prekida svaka rasprava. Ako kažete da ćete, ukoliko nema Boga, "počiniti pljačku, silovanje ili ubistvo", otkrivate da ste nemoralna osoba - znaćemo da treba da se držimo podalje od vas". S druge strane, ako priznate da biste ostali dobra osoba i ako nema božanskog nadgledanja, time potpuno podrivate svoju tvrdnju da je Bog neophodan kako bismo bili dobri..."

Richard Dawkins

FOKUS

Ne mogu se fokusirati na lepe stvari koje me okruzuju, kada ih je, nazalost, toliko malo - ne mogu biti imuna na ove budalastine koje se u trenutn aktuelne u drzavi u kojoj zivim, a uticu na buducnost mog deteta....Svesna sam toga da ja, kao pojedinac ne mogu nista promeniti, ali bar na ovaj nacin, preko drustvenih mreza, mogu izraziti svoj revolt. Nadam se da ce se gradjani ove drzave napokon osvestiti I podici iz ucmalosti I letargije...Tuzno....

NEK I KOMSIJI CRKNE KRAVA

Nasa nacija, nazalost medikritetski obojena, oduvek ima zelju da upucuje "konstruktivne" kritike vezane za probleme I situacije koje su aktuelne u drugim drzavama, nacijama - to je u "trendu" cime se minimizira vonj "brlje" u kojem se trenutno nalazi Srbija...Motiv "nek I komsiji crkne krava" je toliko transparentan, implicitan! Ne primecuju da postaje vec dosadan, ofucan...nazalost, kod medikritetske populacije koja cini vecinu, jos uvek pitak....Tuzno...

MORAL

Postoji termin -“društvena moralnost”, čije su norme u skladu sa ideologijom ljudi koji su na vladajućem vrhu društvene skale. Nametnute, negativno etiketiraju sve one pripadnike društva koje ih ne priznaju, koji se ponašaju i žive u skladu sa sopstvenim poimanjem morala .
Nažalost, današnje društvo u kojem živimo moralnost bazira na iskrivljenim društvenim vrednostima. Nikada mi neće biti jasna devijantna inerpretacija ljudskih vrednosti gde se različitost etiketira kao nemoralnost, a zločin izvršen zbog “opšteg interesa” dobija suprotnu konotaciju.

ALO... BREEE...!!

Kolektivizam, po definiciji je osećanje čvrste povezanosti ličnosti sa kolektivom, sa pripadnicima društva u kojem živimo, bez apsolutnih prava pojedinaca, usklađenost sa potrebama i slobodama ljudi kojima smo okruženi.

Upravo pomenuto, tokom celog dosadašnjeg dela mog života prisutno osećanje, navelo me da se i danas, u vreme veoma osetljivo za ispoljavanje bunta i kritike društva, okrenem aktivnostima koje nisu samo u cilju zadovoljenja egzistencijalnih potreba, aktivnostima koje se su prvenstveno društvenog karaktera. Već nekoliko godina, životareći u ogromnoj količini društvenog bulishit-a, bes i tuga istovremeno, naveli su me na to da učinim pomenute debilnosti transparentnim što većem broju ljudi, kako bi ih postali svesni i dali sopstveni doprinos za njihovo uklanjanje. U određenim trenucima, zanemarujući čak i privatan život, okrenula sam se pomenutim društvenim temama, smatrajući da postoji mogućnost osveštavanja ljudi, sugrađana, prijatelja, kao i mogućnost njihovog izlaska iz inertnosti u koju su zapali.

Opšte dobro postalo je je motiv moje svakodnevice. Kao pripadnik društva koje sve više tone, truli, nisam mogla pomirljivo da prihvatim prisutnost smrada društvenog „mulja“, koje je iz dana u dan sve više provociralo mučninu i grč iu predelu stomaka. Jednostavno, takav necivilizovan „vonj“ zagađuje vazduh koji udišem, a manjak kiseonika me sprečava da koračam na ovoj planeti tempom koji mi odgovara, koji sam zacrtala. I to ne samo meni, već i određenom broju ljudi sa kojim delim sate u jednom danu.

Obraćajući ljudima, nailazila sam na na podršku, saradnju, odobravanje, veliki broj lajkova na društvenim mrežama. Sa druge strane, doživela sam i pljuvanje, pretnje, zgražavanje i čuđenje neistomišljenika i osude da „zapostavljam porodičan život zbog ciljeva koji nemaju smisla i mogućnost realizacije“. A ja sam gurala napred, ne osvrćići se na komentare i barikade na koje sam nailazila. Crpela sam snagu od ljudi sa kojima sam sarađivala i dobijala reči podrške.

Virus koji je zahvatio većinu populacije, virus pasivnosti i rezignacije, odbacivanja racia i prihvatanje mediktitetskih obrazaca ponašanja i funkcionisanja, marginalizuje istinske ljudske vrednosti, tako da su pomenuti obrazci, veličajući primitivizam, postali paradigma društva čiji smo sastavni deo. Laž je postala osnovna karakteristika načina komunikacije među ljudima, nepravda – neodvojiv deo svakodnevice, a primitivizam i neobrazovanost sve više potiskuje nauku na marginu interesovanja i potreba društva. Dominiraju tri fenomena kojih se najviše gnušam, kojih se gadim! Sa koliko šljama samo udišem preostali kiseonik!

U tom veoma iscrljujućem pokušaju da dam svojh doprinos borbi protiv dogmi, laži i nepravde, nailazila sam na različite forme ljudske gluposti, nerazumevanje suštine problema... Ali barikada koju, nažalost, nisam uspela da savladam je ljudska sebičnost. Ne u smislu materijalnog nedavanja, već mislim na sindrom „čaure“, čuvanja sopstvenih dupeta i zadovoljenja potreba sopstvenog ega. Mišljenja sam da je na ovom nivou ljudske svesti teško savladiva. To je ono što koči, demotiviše. To je glavni uzrok nastanka „sepse“ današnjeg društva.

Lična promocija postaje toliko očigledna i glasna i sve česće se krije iza vela navodnog humanizma, obećavajući bolji život i društveni prosperit. Istinski humanisti, sekularisti i ostali borci za ljudska prava bivaju učutkani jačinom glasa kojom se promoteri obraćaju populaciji koja ih okružuje. Popularnost, novac i zadovoljenje sopstvenog ega postali su društveno primarne kategorije....Tužno...

Možda ovaj tekst ima primese pesimizma, što je kontradiktorno njegovom autoru. U stvari, poenta je u apelu, pozivu na buđenje, vraćanje na racio.

Alo, ljudi, trgnite se – poješće nas primitivizam, istrulićemo u sopstvenom gnoju...breee!

TANGO

Čula se muzika... Upravo su poslednji  tonovi Tango flamenco ispunili prostoriju dnevne sobe, stana na trećem spratu stare zgrade u centru grada.

Pridržavajući se smežuranom, ali  negovanom rukom o naslon, pokušala je da ustane iz fotelje. Teško se kretala – bolovi u kukovima svaki dan su postajali sve intenzivniji. Ušla je u sedmu deceniju života. Tragovi godina bili su kamuflirani  uvek prisutnim sjajem u očima, koji  je postao deo njenog pogleda tek oko druge polovine života.

Volela je muziku – ispunjavala je praznine koje su bile njena realnost sve dok nije upoznala njega i… prvi put zaplesala pravi tango.

Koračajuci polako po vunenom tepihu svetlosmeđe boje, kratkim koracima kako  bi izbegla bol, duboko je uzdahnula...

Mislima je odlutala u sobu 106, na prvi sprat hotela u predgrađu, gde je prvi put sa njim zaplesala. Dodir ruke i miris njegovog tela dok ju je privlačio uz sebe, izazivao je blagu vrtoglavicu, nesiguran prvi korak. Zatvorila je oči da bi sprečila očiglednost nabujalih emocija koje su ispunjavale čak i najudaljeniji, najskriveniji deo tela… i prikrila blagu nesigurnost. Ipak je to bio prvi ples...

Volela je da pleše tango – do ovog trenutka sama  u društvu tonova muzike  sa kojom se družila svakodnevno. Taj ples je naučila još kao dete, od svojih roditelja, čiji odnosi nisu bili toliko harmonični kao muzika uz koju su plesali. Volela je da ih posmatra – svaki pokret, svaki korak koji su napravili bio je u skladu sa harmonijom muzike. Kasnije, kada bi ostala sama u svojoj sobi, pred ogledalom je podražavala pokrete, korake i mimiku dvoje ljudi koji su samo plešući razmenjivali zaljubljene poglede, pune strasti i želje za posedovanjem tela. Posmatrala je sebe dok pleše, opijenu taktovima muzike koja ju je odvodila negde daleko, van stvarnosti, tamo gde se razmenjuju samo opijeni pogledi , privučeni tananim tonovima tog savršenstva.

Uživala je u svakom trenutku, želeći da večno traje. Ali... muzika je svaki put imala svoj kraj... Tišina koja je tada usledila, prekidala je ispletene niti i stvarala praznine, sve do trenutka prvog plesa u hotelskoj sobi.

Osetila je sigurnost, čvrstinu u nežnom dodiru šake koja ju je vodila. Već nakom prvog okreta, pokreti su bili usaglašeni. Otvorila je oči i srela se sa vragolastim iskricama njegovih očiju. Tonovi su se nizali, praznine popunjavale, a oni su usaglašeno plesali, isprovocirani ogromnim nabojem muzike i harmonijskim nitima koje su im povezivale zenice očiju, pružajuci mogućnost prodora pogleda u najskrivenije delove intime. Vodila ih je muzika...

,,Dušice... daj mi ruku...”- iz misli ju je trgao glas i voljeni miris poznatog muškog parfema ispunio joj nozrve. Osetila je toplinu kako joj se razliva telom, kao i svaki put kada čuje tu dobro poznatu boju glasa: ,,...pusti mene, ja ću...”.

Polako se okrenula, a iskre u očima ponovo su, po ko zna koji put, zaigrale poznati ples uz tonove muzike koja je samo njima poznata... i onoj sobi 106 malog hotela u predgrađu.