Uticaj religije na obrazovanje I deo

http://www.velikiprasak.com/2015/03/uticaj-religije-na-obrazovanje-i-deo/

Simon De Bovoar

" Voleću onoga dana kada me muškarac "potčini" svojom inteligencijom, kulturom i autoritetom. Ako jedan muškarac, pripadnik povlašćene vrste, koji od samog početka uživa značajnu prednost, u apsolutnom smislu, ne bi vredeo više od mene, smatrala bih da, relativno, vredi manje; da bih ga priznala za sebi ravnog, bilo je potrebno da me prevaziđe."

POREMEĆENI SISTEMI VREDNOSTI

Živimo u društvu poremećenih sistema vrednosti, gde trka za novcem ubija i onu mrvu ljudskosti koja je potrebna za održanje adekvatnih uslova za opstanak budućih generacija u civilizovanim uslovima života.

Ekonomska i politička kriza isprovocirala je jačanje desničarske ekstremne ideologije, što predstavlja rizik za opstanak humanističkog, civilizovanog društva.

Nacionalizam, fašizam, homofobija, mizoginija, klerikalizacija društva – sve su to izopačeni društveni fenomeni, koji ne tolerišu različitost, ne poštuju individualizam, kao mogućnost ostvarenja pojedinca u društvu, kako bi svojim kvalitetima doprineo napretku društva i humanističkih odnosa unutar njega.

Tokom istorije, autoriteti su težili da zadrže vlast, trudeći se da drže pod kontrolom članove društva i odnose među njima. To se dešava i danas. Vladajuća ideologija teži stvaranju uslova za destrukciju, kako bi oslabili društvene potencijale i time eliminisali moguće “pretnje”.

Tradicija je ono što svaki narod mora da ima, ali granica do koje se tolerišu tradicionalne vrednosti mora da postoji. Sve preko te granice vodi ka pomenutim degeneracijama, patologiji drušva. Poštovanje različitosti je jedan od osnovnih uslova koje civilizovano, humanističko društvo mora da ima utkano u svoj sistem vrednosti.

Pitanje je da li je potrebno uvažavati baš sve „kulturološke razlike“. Ukoliko negiraju, minimiziraju, ugrožavaju druge narode, grupe ljudi ili pojedince po bilo kom osnovu, ne smeju biti prihvaćen obrazac ponašanja u današnjim društvima. Zbog toga ih je potrebno eliminisati. Ne ublažiti, ne ignorisati, već eliminisati. Na koji način? Pa, edukacijiom njenih članova.

Promocija nauke, kritičkog i racionalnog mišljenja bi trebalo biti kurativa, ali i preventiva, kako ne bi došlo do stvaranja i daljeg opstanka i jačanja netolerantnih, nehumanih ideoloških deformacija u društvu.

Novi humanizam, za razliku od klasičnog, javlja se u obliku, kako ga Sartr naziva, “građanski i optimistični” humanizam. Time što čovek ne traži oslonac u Bogu, ili nekim drugim društvenim fenomenima, afirmiše upotrebu racija, kao permanentnog procesa. Čovek se oslanja na sopstvene mogućnosti i etiku, stavljajući u prvi plan sebe i mogućnost slobodnog delovanja u društvu u kojem živi, naglašavajući pojam slobode.

I sve dok ljudski um ne bude prihvatio postojanje različitosti, pojedinačnih i opštih, i poštovao pojam individualne slobode, problemi ostvarenja potpune humanizacije društva uvek će biti prisutni.

NEPOZNATI AUTOR

"Ležaćemo jedno pored drugog u nekom polumraku i pričati... Jako tiho i blisko... Dodirivaću te dok budeš govorio... Nežno... Samo jagodicama prstiju... Ispitivaću njima tvoje lice... Usne... Očne kapke... Vrhove ušiju i onaj deo tačno iza njih... Na svakom delu tvog lica zadržaću se čitavu večnost da bih kasnije kad ne budeš pored mene i kad zatvorim oči mogla tačno da te dočaram... Vrat... Ramena... Prelaziću rukama preko celog tvog tela... Blago... Polako... Nevino... Dečije... Ispitivaćemo i otkrivati jedno drugo... Ljubićemo se samo vrhovima usana... Daću ti svu nežnost ovog sveta... Daću ti sve što imam... Vreme će stajati... Postojaće samo nežnost... Bliskost... Toplina... Ispunjenost... Zatvoriću oči i tako zatvorenih očiju videću te isto onako jasno kao da te gledam... Samo vrhovima prstiju... I pričaćeš mi šta želiš... Šta voliš... Ko si...Gde si... Zašto si... Govorićeš rečima, pokretima, mirisima, slutnjama... Otkriću tada na tebi neki deo tvog tela koji će zauvek ostati moj... Bez obzira na sve, nosiću ga u sebi ... Možda će to biti tvoja brada, bok, možda deo leđa, možda deo butine... Ili šake, stopala... Ali taj deo će uvek biti samo moj, ma sa koliko žena budeš bio... Tebe više niko nikad neće imati... Ni ja ne želim da te imam... Ja hoću da ti se dam... I tada ćeš znati... šta je ljubav..."

BRAVA

Tokom svog radnog veka imala sam priliku da se družim sa velikim brojem dece. Ali, ima jedna priča kojoj dajem poseban značaj. Ispričala mi je devojčica čijeg se imena više ne sećam, ali tuga u njenim očima, dok mi je pričala o svom životu, ostavila je zauvek pečat u mom sećanju.

***
Začulo se neko struganje po vratima, a zatim škljocanje brave ....

“Gde ste gamad, pizda vam materina?!”

“Mama...”

“Hajde uđi u sobu, uzmi da čitas nešto, slušaj muziku - nemoj izlaziti..”

“Ali, mama...”

“Nemoj izlaziti!”

Ušao je u stan modrocrvenog lica i zakrvavljenih očiju. Bela košulja raspasano mu je virila iz pantalona. Šlic mu je bio otkopčan, zaudarao je na urin i alkohol. Nesigurnim korakom, klateći se, okačio je svoj šešir o vešalicu u hodniku. Voleo je šešire, imao ih je više komada, lepog dezena. Kada sam bila sama kod kuće, volela sam da ih isprobavam pred ogledalom, zamišljajući kombinaciju garderobe koja bi išla uz određen dezen na šeširu.

Kao i svaka dvanaestogodišnjakinja, početak puberteta provela sam pred ogledalom, proučavajući svoje promene na telu i tražeći moguće nedostatke.

Dane sam provodila na relaciji kuća – škola, a tri puta nedeljno odlazila sam na treninge u drugi deo grada.

Volela sam školu...Volela i sam i samu zgradu – bila je mala – svaku prostoriju mogla bih naći čak i zatvorenih očiju. Odavala je utisak sigurnosti i topline. Ljudi zaposleni u njoj, vodili su računa o svakom učeniku - znali su imena svih nas. Drugari iz razreda pripadali su porodicama sličnim mojoj , osrednjeg materijalnog stanja i uklapale su se u vreme u koje se dešava ova priča. Moja porodica, ako je tako mogu nazvati, razlikovala se od njihovih samo po jednoj karakteristici, koja je imala značajan uticaj na moj budući život.

“Pobegli ste svi, majku vam jebem, gde je doček za oca, ha?!”

Dani su mi ličili jedan na drugi. Počinjali su odlaskom u školu, a završavali se škljocanjem brave prilikom NJEGOVOG ulaska u stan.

Radio je kao inženjer u građevinskoj firmi. Bio je vredan radnik - dogurao do rukovodećeg mesta. Njegovi epiteti nestajali su prolaskom kroz kapiju nakon oglašavanja zvona za kraj radnog vremena. Tada se “valjalo opustiti” u društvu “prijatelja” u obližnjoj kafani - nalazila se preko puta naše zgrade. Videla sam je sa prozora moje sobe.

Kako se bližilo veče, moj pogled je sve češće bio uperen ka TOM mestu, iščekujući u strahu pojavljivanje kariranog šešira na izlazu pomenutog lokala. Vraćao se kući nesigurnim korakom pijanca, zanoseći čas u jednu, čas u drugu stranu. Šake su mi već uveliko bile ledene, a hladan znoj pojačavao je drhtanje tela.

“Mama, evo ga...”

Pogledala sam majku i ponovo se susrela sa njenim strahom u očima. Modrice od prošle nedelje još uvek su se nazirale.

“Mama, moramo nešto da uradimo, ne sme ponovo da te udari!”

“Kako misliš – udari? Rekla sam ti da sam zapela za prag i pala... trebala si da me vidiš kako sam se pružila , kao petokraka” – pokušala je nespretno da zakamuflira laž humorom.

Znala sam da dobija šamare od njega, da je šuta i zavrće ruku.
“Ručak nije podgrejan, mamu ti jebem lenju!”

Sledila je lupa tanjira ili posuđa, nalet tupih udaraca uz prigušene krike, plač i na kraju tiho stenjanje...

Lupa vrata uz vibracije zidova, prenela se vazduhom i u moju sobu. Ruke su mi i dalje bile hladne i mokre, a u stomaku sam osetila bol i sve jači osečaj mučnine. Ipak sam izašla iz sobe i polako ušla u kuhinju. Mama je polako skupljala krhotine razbijenog tanjira, brišući krv sa lica. Podigla je glavu i pogledala me uplašeno: ”Beži u svoju sobu, dete, vratiće se!”
Sada je već bilo kasno – stojao je iza mene pretećeg pogleda . Smrdeo je odvratno na alkohol pomešan sa kojekakvim izlučevinama.

“I ti si tu! Šta ćeš ovde, koji kurac, marš u svoju sobu... marš!” i zamahnuo je rukom koja je našla cilj posred mog lica. Osetila sam toplinu tečnosti u unutrašnjosti nosa, koja se u momentu razlila po usnama i bradi, ostavljajući crvene tragove po podu.

Pogledi su nam se za trenutak ukrstili i taj “krst” nosim ceo život sa sobom, kao teret koga se ne mogu osloboditi. A trajao je samo tren...

Okrenula sam glavu i pogled mi se prikovao za oklagiju koja se nalazila na stolu, sa ostacima testa koje je mama umesila za krofne. Zgrabila sam je i najjače sto sam mogla, počela da udaram po smrdljivoj gomili mesa koja se nalazila ispred mene. Unezveren pogled zaklonile su ruke, ali nedovoljno – drveni predmet dokačio je i deo njegove glave. U momentu, pijani zlostavljač našao se na podu... nije mrdao.

Ispustila sam oklagiju i stala kao ukopana. Nisam mogla da mrdnem sa mesta... Počela sam da se tresem i telo je počelo da trne...Čula sam korake kako prolaze pored mene i mama se stvorila pored tela koje se nalazilo na zemlji.

“Rekla sam ti da ne izlaziš iz sobe!”, viknula je.

Ja sam i dalje bila prikovana za mesto, oklembešenih ruku, dok mi je razmazana krv iz nosa i dalje curkala na džemper.

“Živ je... pozvaću policiju i hitnu pomoć”, rekla je mama.

Ubrzo se sve stišalo. Modrice su nestale, krhotine polupanog suđa bačene...

A ja? Da li će modrice i krhotine u mojoj duši ikad biti ukonjene? Da li će nečiji osmeh ipak uspeti da pobedi nepoverenje prema ljudima, emocijama? Da li će nečiji dodir, ipak, uspeti da sruši “tvrđavu” u kojoj sam našla svoj savršen svet, bezbedan od svih mogućih “udaraca” i suza.

(priča napisana kao podrška borbi protiv porodičnog zlostavljanja)

SVETLOST

Izašao je na ulicu podignute glave, koju je od hladnoće štitio tamnosivi šeširić, nalik na onaj koji je nosio Šerlok Holms. Crni kožni mantil čvrsto vezan kaišom oko struka, davao je njegovoj pojavi mističan izgled „stranca u noći“. Voleo je noću da šeta polupustim ulicama, tražeći nešto na čemu bi zadržao pogled. Dnevne slike gušile su mu inspiraciju – već nedelju  dana nije  naslikao nijednu sliku. Podigao je pogled ka nebu i uz prigušen zvuk, razočarano ispustio vazduh iz pluća. Oblaci su prekrivali noćno nebo, zaklanjajući i ono malo zvezdanog sjaja kojeg je ljudsko oko moglo da registruje.

Zavukao je ruku u džep i izvadio kutiju sa cigaretama. U momentu je zasijao odraz ulične svetiljke na celofanu kutije. Sporim pokretom izvadio je jednu i sjaj plamena iz upaljača  obasjao mu je  lice koje je pokrivala brada stara nekoliko dana. Duboko udahnuvši dim, zadržao ga je u sebi nekoliko sekundi. Voleo je da oseti lagano kretanje dima cigarete kroz dušnik, popunjavajući na kraju svaki slobodan prostor u bronhijama.

Koraci su odzvanjali pustom ulicom, ometajući tišinu jednoličnim zvukom koraka. Igra senki dolazila je do izražaja svakim njegovim prolaskom pored ulične rasvete. Različit intenzitet svetlosti omogućavao je raznolikost dužina i oblika senki. Posmatrao je njihovo kretanje po asfaltu i fasadama kuća, prateći igru i svesno učestvujući u njoj.  Iz nekog razloga, zaustavio je pogled na broju dvadeset i pet.

Na prozoru se upalilo svetlo, koje je, gledano kroz zavesu imalo tamniji, prigušen odsjaj crvene boje koje je poprimilo od zidova prostorije. U jednom trenutku, ženska silueta je popunila osvetljenu prazninu prostora iza zavese. Za trenutak je zastala, ali je ubrzo nestala. Njen ubrzan hod izazvao je pomeranje zavese, remeteći sklad prvolinijskog prostiranja svetlosti kroz njeno tkanje.  Nije uspeo jasno da joj osmotri lik – samo je zapazio slapove guste kose boje meda, na kome se prelamala crvenkasta svetlost.  Brz okret od prozora omogućio je da se njena gustina pokrene i isprovocira blago prelivanje nijansi medene boje na svetlu koje je dopiralo iz prostorije u kojoj se nalazila.

Svetlo se zadržalo u njegovim očima. Vrhom cipele ugasio je napola popušenu cigaretu i  koraci nastaviše da remete ponoćnu tišinu usamljene ulice.

Dodirnuo je njenu kosu vrhovima prstiju, prateći talasastu liniju vlasi. Gustina kose ukrala mu je dodir i šaka mu se uplete među pramenove kose.

Zatvorio je oči i osetio mekoću pramenova na svom licu. Mirisala je na ljubičastu boju lavande.

Plamen upaljača ponovo mu je obasjao lice...

Mekoća dodira ostala mu je na vrhovima prstiju. Skupio je šaku u želji da ga sačuva. Ubrzao je ritam koraka. Izdužene senke ostajale su iza njega, utapajući se u sivilo usamljenog uličnog asfalta.

Crveni odsjaj mu je prekrio pogled, kao mrena. Čudno, i fasade kuća polako su dobijale, prvo bledu, a zatim sve intenzivniju nijansu crvene boje. Skupio je šaku u još čvršći stisak – sebično je čuvao sadržaj šake.

Preskakavši  po dva stepenika, ubrzo se našao u stanu. Skinuo je mantil i uleteo u atelje. U nameri da uzme četkicu, shvati da mu je šaka još uvek savijena u pesnicu. Pogledao je u nju zadovoljno, pogledom  istraživača  koji se dočepao davno izgubljenog blaga i ...stisak je popustio.

Otvorio je šaku, a crvena boja rasu se po belom slikarskom platnu.

I nastade svetlost...

ŠTA SE TO DEŠAVA SA NACIJOM?

Da li je zaista teško podići glavu sa tastature i pomeriti zadnjicu sa stolice? Da li je zaista zadovoljavajući  osećaj  biti zatvoren u ljušturi kao larva leptira, čekajući na druge da oslobode prostor za slobodno lepršanje krilima ?

Šta se to dešava sa ljudima?

Da li je je zaista moguće  otkloniti frustracije i  nezadovoljstva  pomeranjem kažiprsta iznad tastature, stavljanjem LIKE i UNLIKE ?

Gomila grupa, stranica, peticija na društvenim mrežama, virtuelno izražavanje bunta pljuvanjem po određenim ideologijama i modelima vlasti, odlukama, postupcima....

I...šta s tim? Dobijamo gomilu identičnih rečenica, aplauza, komentara, diskusija, koji nas oduševljavaju ili ostavljaju zabezeknutim. Postojane su samo kao trenutne  slike na monitoru kompjutera ili displeju mobilnih telefona - gomila rečenica koje će za samo nekoliko trenutaka nestati iz vidokruga. Pojaviće se nove, koje će ponovo dobiti podršku  pokretom prsta na tipki tastature – ponovo jedan LIKE.

Za to vreme trgovi i bulevari u našim gradovima dobijaju imena nekih ljudi, kojima je glavno zanimanje bilo promocija mitoloških bića, na osnovu koje su se poprilično obogatili. “Blagovetni oganj” , u vidu logorske vatre, okuplja gomilu ljudi sa smanjenim nivoom samopošovanja, ljudi koji nisu u stanju da na adekvatan način obrade realnost. I kao takvi, trazeći utehu I podršku glavnih junaka zbirke mitoloških priča, donose odluke u ime “većine”.

'Ajmo jedan LIKE!

Nakon toga, radnja se prebacuje u bolnice I škole , već uveliko oronule,  popunjene vremešnim nameštajem I tehnikom koji datiraju iz prošlog veka. No, od nečeg se mora početi – opremimo prvo manastire i crkve!  U njima je budućnost  - novac! Gomila “donatora” strpljivo čeka da pognutih  glava uđe u pomenute objekte i kupe dozu “podrške i ohrabljenja”, kako bi imali hrabrosti da idu dalje...

'Ajmo još jedan LIKE!

Tradicionalne (čitaj pravoslavne) “vrednosti” dobijaju na značaju - polako se šire i van granica predviđenih za obavljanje  karakteristivčnih rituala. Škole postaju njihovi temelji  (počev od “tradicionalnog” nameštaja iz prošlog veka, preko sadržaja u udžbenicima, pa do “edukacija” na časovima veronauke,  usmerenih  ka pravoslavnim  igrarijama.

Ostale javne ustanove postaju cirkuska šatra, čiji su glavni artisti  veoma vesti iluzionisti - “osveštena” voda  je postala veoma značajan činilac “prirodnih” bogatstava Srbije!

A gde je LIKE?

Telepromtovanje vazduplohova je ono po čemu je Srbija jedninstvena. Možda se ponovo kandiduje  kod UNESKO-a, kako bi pomenut fenomen  i zvanično dobio titulu “kulturnog nasleđa” .
Ovde je LIKE obavezan!

Šta se to dešava sa ljudima? Čak je i šetnja postala suvišna aktivnost  “voajera” sa društvenih mreža, virtuelnih “buntovnika”.

 Voajerizam je postao dominantna  aktivnost “dokolice”.

A, da li ste, ipak,  za jednu šetnju....?

(Šta - izostao LIKE? )