Živimo
u društvu i vremenu kada istinske ljudske i društvene vrednosti,
među kojima se nalazi i nauka, bivaju potisnute, marginalizovane, u
vremenu, kada ljudske slabosti i nakaradni stavovi narušavaju
prosperitet društva i inkluziju u svetske tokove celokupnog napretka
čovečanstva.
Čovek
je oduvek imao potrebu za saznavanjem i objašnjenjem pojava koje ga
okružuju. Ta potreba je postojala još u periodu prvobitne ljudske
zajednice, kada nivo svesti čoveka još nije bilo na nivou gde se
koristi racionalno mišljenje. Iz tog razloga pribegavaju
totemističkom načinu objašnjenja pojava i procesa u prirodi.
Razvojem
ljudskog društva i podizanjem obrazovnog nivoa ljudske svesti, racio
dobija značajniju ulogu u poimanju života i prirode. U starom veku
filozofija pokušava, uz korišćenje racia, da objasni suštinu
pojava koje se dešavaju u prirodi i društvu, uzročno-posledične
veze među njima, kao i samu suštinu života.
Kao
izraz želje da se razumom oplemeni ljudska svest, kako bi se na
adekvatan način objasnili priroda i položaj čoveka u svetu koji ga
okružuje, filozofija je trebalo da vodi sveopštem saznanju. Nastala
je na prelazu iz VII u VI vek pre nove ere, kao rezultat prevlasti
logosa nad mitskim objašnjenjem sveta.
Princip
racionalizacije dominira u pokušajima objašnjenja sveta, pojava u
njemu i čovekovog delovanja. Dolazi do značajnih saznanja o čoveku
i pojavama koje ga okružuju, pri čemu je akcenat na
antropocentrizmu (čovek je superioran u prirodi i njen najvažniji
faktor). Ovo je bila odlična osnova na kojoj će se kasnije
zasnivati renesansa.
Budući
da je dominirao princip racionalizacije u svakodnevnom životu,
javila se potreba za proširivanjem naučnih saznanja.
Nastanak i opstanak nauke je veoma složen, dugotrajan proces koji
zahteva veliki napor i trud, želju i motivaciju za saznavanjem,
otkrivanjem “enigme” koje je modelovala priroda, a čiji smo
sastavni deo. Ona je i nastala kao rezultat čovekove radoznalosti i
želje da prodre u najskrivenije delove te velike enigme i “poigra”
se sa njenim elementima. Slažući jednu veliku slagalicu, uklapajući
delove na osnovu zakonitosti na koje usput nailazi, čovekovo
oduševljenje postignutim raste i provocira “avanturisticki duh”
za nastavak ove uzbudljive “igre”.
Dobijena
saznanja, složeni delovi pomenute “slagalice”, nalaze
odgovarajuću primenu u našim životima. Nisu prisutni samo radi
“estetike” i dokaza o nivou kvaliteta čovekoog uma i znatiželje.
Svaki
se na relevantan način odnosi na neki segment stvarnosti i može se
proveriti i primeniti.
Svako
društvo ima svoj ritam napretka koji zavisi od većeg broja faktora.
Neka
društva se menjaju vidljivije ili manje vidljivo, brže ili sporije,
više ili manje u odnosu na njegovo trenutno stanje. Od ritma i
intenziteta tih promena, kao i od potreba populacije koja živi na
tom prostoru, zavise i uslovi koji ce uticati na samu nauku i grane i
oblasti.
Česte
i radikalne promene koje trpi jedno društvo ostavljaju posledice i
na nauku. Tada ona gubi kontinuitet, oslonac i podršku (od strane
ostalih sfera ljudskog delovanja - ekonomski, socijalni, kulturni…),
potencijal, a s tim i smisao. Dolazi i do nesklada između nauke i
samog društva.
Ukolio
je društvo statično, ono neće moći da prati razvoj nauke. Tada
dolazi do odvajanja nauke od društva i ona neće imati
mogućnost uklapanja u društveni milje.
Sami
okviri društva nisu dovoljni stimulatori, a ne daju ni dovoljno
prostora za razvoj nauke.
Ona
ne moze da bude sama sebi dovoljna u okviru jedne prostorne celine,
jednog izolovanog društva. Potrebno je uspostavljanje kontakata s
svetskim naučnim trendovima, ugradnja u sve njegove tokove. Društvo
nema koristi od nauke koja stagnira, u koju se ne ulaže
i ne stimuliše za dalji razvoj i napredak.
Međutim,
njen značaj se veoma često u javnosti ne percepira odmah. Potrebno
je uložiti napor i vreme kako bi se javnost informisala o tome da je
nauka pokretač inovacija u društvu i da bez toga nema progresije
društva kao celine, njegovih delova, ali ni čoveka kao pojednica,
najvažnijeg elementa i nosioca društvene svesti.
Promovisanje
obrazovanja, racionalnog mišljenja i kritičkog odnosa prema okolini
koja ga okružuje, jedni su od uslova za razumevanje značaja nauke.
Danas,
više nego ikada, javnost treba da bude informisana o njemom značaju koji ima za brži i intenzivniji prosperitet društva u celini, obaveštena i
uključena u kreiranje pozitivnog stava prema nauci i načunim
dostignućima. Potrebno je da bude uključena u proces razumevanja
nauke, naučnih i tehnoloških promena i napretka.
Promovisanje
obrazovanja i učenja tokom života jedan od preduslova stvaranja
adekvatne osnove za kontinuirano razvijanje svesti o porebi i značaju
nauke koji ima u procesu humanizacije društva i kritičkog odnosa
prema procesima i pojavama koje srećemo unutar njega. Ovde se ne
radi samo o prosledjivanju informacija o najnovijom tokovima iz
oblasti nauke, već o uključivanju građana u same vidove razvojnih
procesa, društvenih i izmenjenih uslova sredine u kojoj živi i
radi.
“Danas,
za razvoj društva nije dovoljno da se ulaže smo u proces
“istraživanje - razvoj - inovacije - proizvodnja”, jer se takav
“zatvoreni proces” i inače odvija u okviru dela duštva koji se
već nalazi u stručnom, naučno - tehnološkom ili privrednom
sektoru (institucionalozovana ili korporativna nauka), važno je da
se pored toga ulaze i u suštinsku integraciju nauke u društvo”
(CPN)
