ALO... BREEE...!!

Kolektivizam, po definiciji je osećanje čvrste povezanosti ličnosti sa kolektivom, sa pripadnicima društva u kojem živimo, bez apsolutnih prava pojedinaca, usklađenost sa potrebama i slobodama ljudi kojima smo okruženi.

Upravo pomenuto, tokom celog dosadašnjeg dela mog života prisutno osećanje, navelo me da se i danas, u vreme veoma osetljivo za ispoljavanje bunta i kritike društva, okrenem aktivnostima koje nisu samo u cilju zadovoljenja egzistencijalnih potreba, aktivnostima koje se su prvenstveno društvenog karaktera. Već nekoliko godina, životareći u ogromnoj količini društvenog bulishit-a, bes i tuga istovremeno, naveli su me na to da učinim pomenute debilnosti transparentnim što većem broju ljudi, kako bi ih postali svesni i dali sopstveni doprinos za njihovo uklanjanje. U određenim trenucima, zanemarujući čak i privatan život, okrenula sam se pomenutim društvenim temama, smatrajući da postoji mogućnost osveštavanja ljudi, sugrađana, prijatelja, kao i mogućnost njihovog izlaska iz inertnosti u koju su zapali.

Opšte dobro postalo je je motiv moje svakodnevice. Kao pripadnik društva koje sve više tone, truli, nisam mogla pomirljivo da prihvatim prisutnost smrada društvenog „mulja“, koje je iz dana u dan sve više provociralo mučninu i grč iu predelu stomaka. Jednostavno, takav necivilizovan „vonj“ zagađuje vazduh koji udišem, a manjak kiseonika me sprečava da koračam na ovoj planeti tempom koji mi odgovara, koji sam zacrtala. I to ne samo meni, već i određenom broju ljudi sa kojim delim sate u jednom danu.

Obraćajući ljudima, nailazila sam na na podršku, saradnju, odobravanje, veliki broj lajkova na društvenim mrežama. Sa druge strane, doživela sam i pljuvanje, pretnje, zgražavanje i čuđenje neistomišljenika i osude da „zapostavljam porodičan život zbog ciljeva koji nemaju smisla i mogućnost realizacije“. A ja sam gurala napred, ne osvrćići se na komentare i barikade na koje sam nailazila. Crpela sam snagu od ljudi sa kojima sam sarađivala i dobijala reči podrške.

Virus koji je zahvatio većinu populacije, virus pasivnosti i rezignacije, odbacivanja racia i prihvatanje mediktitetskih obrazaca ponašanja i funkcionisanja, marginalizuje istinske ljudske vrednosti, tako da su pomenuti obrazci, veličajući primitivizam, postali paradigma društva čiji smo sastavni deo. Laž je postala osnovna karakteristika načina komunikacije među ljudima, nepravda – neodvojiv deo svakodnevice, a primitivizam i neobrazovanost sve više potiskuje nauku na marginu interesovanja i potreba društva. Dominiraju tri fenomena kojih se najviše gnušam, kojih se gadim! Sa koliko šljama samo udišem preostali kiseonik!

U tom veoma iscrljujućem pokušaju da dam svojh doprinos borbi protiv dogmi, laži i nepravde, nailazila sam na različite forme ljudske gluposti, nerazumevanje suštine problema... Ali barikada koju, nažalost, nisam uspela da savladam je ljudska sebičnost. Ne u smislu materijalnog nedavanja, već mislim na sindrom „čaure“, čuvanja sopstvenih dupeta i zadovoljenja potreba sopstvenog ega. Mišljenja sam da je na ovom nivou ljudske svesti teško savladiva. To je ono što koči, demotiviše. To je glavni uzrok nastanka „sepse“ današnjeg društva.

Lična promocija postaje toliko očigledna i glasna i sve česće se krije iza vela navodnog humanizma, obećavajući bolji život i društveni prosperit. Istinski humanisti, sekularisti i ostali borci za ljudska prava bivaju učutkani jačinom glasa kojom se promoteri obraćaju populaciji koja ih okružuje. Popularnost, novac i zadovoljenje sopstvenog ega postali su društveno primarne kategorije....Tužno...

Možda ovaj tekst ima primese pesimizma, što je kontradiktorno njegovom autoru. U stvari, poenta je u apelu, pozivu na buđenje, vraćanje na racio.

Alo, ljudi, trgnite se – poješće nas primitivizam, istrulićemo u sopstvenom gnoju...breee!