Evo prođe još jedan dan obojen prohladno sivim nijansama zime koja polako odlazi. Razlikuje se od prethodnog po broju napravljenih koraka, izgovorenih reči i otkucanih karaktera. Već treći put započinjem pisanje ovog teksta, ne znajući iz kog ugla da sagledam temu hejtovanja, koje je sve više prisutno među populacijom ljudi koja me okružuje.
I sama pomalo „hejter“ sopstvenog života, situacija u kojima se nalazim i koje me očekuju, a da ne mogu uticati na njih, jedino mi preostaje da pomenuti fenomen sagledam sa priličnom primesom subjektivnog.
Ne, ne bih rekla za sebe da sam emotivno i socijalno labilna, niti lečim sopstvene frustracije po društvenim mrežama. Čak naprotiv – prilično sam racionalna, do te mere da mi ponekad i „zasmeta“.
Ne mogu se fokusirati na lepe stvari koje me okružuju kada ih je, nažalost, veoma malo. Ne mogu biti imuna na budalaštine koje su prisutne u svakom segmentu moga života, a rezultat su sasvim pogrešno postavljenih društvenih prioriteta. Ne mogu a da ne odreagujem na sumorna lica meni bliskih ljudi, prijatelja i kolega sa kojima sam svakodnevno u kontaktu. Kako da „hejterski“ ne odreagujem na kombinaciju cifara na odresku plate koju dobijam za posao koji volim, koji me ispunjava, na detetovo pitanje: “Mama, ove godine idemo ma more, zar ne?“, a svesna sam toga da su velike šanse da ni ovog leta ne osetimo slankast trag mora u vazduhu?
Naišla sam na nekoliko „definicija“ hejtera. Po jednima, hejteri se ubrajaju u strukturu ljudi kompjuterskih zaluđenika, prilično obrazovanih, inteligentnih, informisnih, kojima ne odgovara „mejnstrim“ većina. Koristeći sarkazam u dijalozima (realnim ili viruelnim), ispoljavaju prezir i upućuju kritiku.
Opet, po drugima, za hejtera se kaže da je osoba koja mrzi „sve i svašta“, prvenstveno svoj život, ali i uspehe drugih, pa čaki i minimum lepog koje ga okružije. Stalno je „kritički“ nastrojen, neretko vređa i podsmeva se. Želja mu je da načinom komunikacije isprovocira bes kod sagovornika.
Postoje i oni „lažni“ hejteri, koji smatraju da je hejtovanje trend i potrebno je biti u „tom fazonu“, kako bi bio moguć „opstanak u društvu“ – tipičan medokritetski „postulat“.
Teško je u današnje vreme povući granicu između pomenutih skupina ljudi. Boraveći na društvenim mrežama, primećujem da veliki broj ljudi „hejtuje“ svakodnevicu, iskazuje nezadovoljstvo koristeći sarkazam, ali i uvrede i pogrdne reči, psovke. Nekad iz realnog razloga, a nekad na osnovu subjektivnog osećaja.
Da li je moguće sačuvati se od pomenutih „pljuvačina“ u okviru opšteg nezadovoljstva, gde su optimizam i životna energija svedeni na negativno polje ampitude? Da li je moguće sačuvati se odprovokacija isfrustrirane mase ljudi, ako smo i sami njen sastavni deo? Svaka mogućnost isključuje jedna drugu… Stvar je sopstvene oduke – diskonekcija ili ne…
Jbg… prođe još jedan dan obojen jebenim sivim tonovima zime koja polako odlazi… Mrzim je, odvratna je…!
http://www.stiklaipatika.com/2017/02/10/hejteri-sopstvenog-zivota-da-li-je-moguce-zastititi-se-od-svakodnevnih-pljuvacina/archives/5989
