ZNAČAJ NAUKE ZA RAZVOJ I PROSPERITET DRUŠTVA

Živimo u društvu i vremenu kada istinske ljudske i društvene vrednosti, među kojima se nalazi i nauka, bivaju potisnute, marginalizovane, u vremenu, kada ljudske slabosti i nakaradni stavovi narušavaju prosperitet društva i inkluziju u svetske tokove celokupnog napretka čovečanstva.

Čovek je oduvek imao potrebu za saznavanjem i objašnjenjem pojava koje ga okružuju. Ta potreba je postojala još u periodu prvobitne ljudske zajednice, kada nivo svesti čoveka još nije bilo na nivou gde se koristi racionalno mišljenje. Iz tog razloga pribegavaju totemističkom načinu objašnjenja pojava i procesa u prirodi.

Razvojem ljudskog društva i podizanjem obrazovnog nivoa ljudske svesti, racio dobija značajniju ulogu u poimanju života i prirode. U starom veku filozofija pokušava, uz korišćenje racia, da objasni suštinu pojava koje se dešavaju u prirodi i društvu, uzročno-posledične veze među njima, kao i samu suštinu života.

Kao izraz želje da se razumom oplemeni ljudska svest, kako bi se na adekvatan način objasnili priroda i položaj čoveka u svetu koji ga okružuje, filozofija je trebalo da vodi sveopštem saznanju. Nastala je na prelazu iz VII u VI vek pre nove ere, kao rezultat prevlasti logosa nad mitskim objašnjenjem sveta.

Princip racionalizacije dominira u pokušajima objašnjenja sveta, pojava u njemu i čovekovog delovanja. Dolazi do značajnih saznanja o čoveku i pojavama koje ga okružuju, pri čemu  je akcenat na antropocentrizmu (čovek je superioran u prirodi i njen najvažniji faktor). Ovo je bila odlična osnova na kojoj će se kasnije zasnivati renesansa.

Budući da je dominirao princip racionalizacije u svakodnevnom životu, javila se potreba za proširivanjem naučnih saznanja.

Nastanak i opstanak nauke je veoma složen, dugotrajan proces koji zahteva veliki napor i trud, želju i motivaciju za saznavanjem, otkrivanjem “enigme” koje je modelovala priroda, a čiji smo sastavni deo. Ona je i nastala kao rezultat čovekove radoznalosti i želje da prodre u najskrivenije delove te velike enigme i “poigra” se sa njenim elementima. Slažući jednu veliku slagalicu, uklapajući delove na osnovu zakonitosti na koje usput nailazi, čovekovo oduševljenje postignutim raste i provocira “avanturisticki duh” za nastavak ove uzbudljive “igre”.

Dobijena saznanja, složeni delovi pomenute “slagalice”, nalaze odgovarajuću primenu u našim životima. Nisu prisutni samo radi “estetike” i dokaza o nivou kvaliteta čovekoog uma i znatiželje.

Svaki se na relevantan način odnosi na neki segment stvarnosti i može se proveriti i primeniti.

Svako društvo ima svoj ritam napretka koji zavisi od većeg broja faktora.

Neka društva se menjaju vidljivije ili manje vidljivo, brže ili sporije, više ili manje u odnosu na njegovo trenutno stanje. Od ritma i intenziteta tih promena, kao i od potreba populacije koja živi na tom prostoru, zavise i uslovi koji ce uticati na samu nauku i grane i oblasti.

Česte i radikalne promene koje trpi jedno društvo ostavljaju posledice i na nauku. Tada ona gubi kontinuitet, oslonac i podršku (od strane ostalih sfera ljudskog delovanja - ekonomski, socijalni, kulturni…), potencijal, a s tim i smisao. Dolazi i do nesklada između nauke i samog društva.

Ukolio je društvo statično, ono neće moći da prati razvoj nauke. Tada dolazi do odvajanja nauke od društva  i ona neće imati mogućnost uklapanja u društveni milje.

Sami okviri društva nisu dovoljni stimulatori, a ne daju ni dovoljno prostora za razvoj nauke.

Ona ne moze da bude sama sebi dovoljna u okviru jedne prostorne celine, jednog izolovanog društva. Potrebno je uspostavljanje kontakata s svetskim naučnim trendovima, ugradnja u sve njegove tokove. Društvo nema koristi od nauke koja stagnira, u koju se ne ulaže i ne stimuliše za dalji razvoj i napredak.

Međutim, njen značaj se veoma često u javnosti ne percepira odmah. Potrebno je uložiti napor i vreme kako bi se javnost informisala o tome da je nauka pokretač inovacija u društvu i da bez toga nema progresije društva kao celine, njegovih delova, ali ni čoveka kao pojednica, najvažnijeg elementa i nosioca društvene svesti.

Promovisanje obrazovanja, racionalnog mišljenja i kritičkog odnosa prema okolini koja ga okružuje, jedni su od uslova za razumevanje značaja nauke.

Danas, više nego ikada, javnost treba da bude informisana o njemom značaju koji ima za brži i intenzivniji prosperitet društva u celini, obaveštena i uključena u kreiranje pozitivnog stava prema nauci i načunim dostignućima. Potrebno je da bude uključena u proces razumevanja nauke, naučnih i tehnoloških promena i napretka.

Promovisanje obrazovanja i učenja tokom života jedan od preduslova stvaranja adekvatne osnove za kontinuirano razvijanje svesti o porebi i značaju nauke koji ima u procesu humanizacije društva i kritičkog odnosa prema procesima i pojavama koje srećemo unutar njega. Ovde se ne radi samo o prosledjivanju informacija o najnovijom tokovima iz oblasti nauke, već o uključivanju građana u same vidove razvojnih procesa, društvenih i izmenjenih uslova sredine u kojoj živi i radi.

“Danas, za razvoj društva nije dovoljno da se ulaže smo u proces “istraživanje - razvoj - inovacije - proizvodnja”, jer se takav “zatvoreni proces” i inače odvija u okviru dela duštva koji se već nalazi u stručnom, naučno - tehnološkom ili privrednom sektoru (institucionalozovana ili korporativna nauka), važno je da se pored toga ulaze i u suštinsku integraciju nauke u društvo” (CPN)

REČI

 Reči... reči...reči.... Gomila reči bačenih u etar. Tumaraju, onako gole, blede i čekaju da ih neko pokupi i ukrasi po sopstvenim merilima “estetike”. U toj gomili se nalaze različite kombinacije slova, glasova – one najsnažnije obično lebde same. Mogu se naći i u paru - svaka pruža drugačiji kontekst.

U takvom stanju mogu da borave danima, nedeljama, možda čak i beskonačno dugo i da ih niko ne primeti. Najčešće tako prolaze one majušne, tihe, koje dopiru samo do istančanih čula, nenametljive, pažljivo izatkane. Dovoljan je samo manji vetar da ih ukloni iz gomile, samo jedna jača vibracija, pa da se raspuknu u hiljade delova, kao da nikada nisu izrečene. Pomenuti “filingrani” gube, bez obzira na vrednost koju imaju u sebi.
Nažalost, i ovde važi selekcija koju je modelovala sama priroda - jače kombinacije opstaju...
Ima i onih kojima pomenuta kombinatorika ne polazi za rukom, desi se greška - bivaju upotrebljene pogrešne kombinacije, najčesce zbog brzopletosti, nespretnosti ili nemogućnosti adekvatnog kombinovanja slova. Tada određene kombinacije dobijaju sasvim drugačiji smisao, bivaju pogrešno protumačene.
Malo spretniji uspevaju da pronađu one reči za kojima su tragali i da naprave kombinacije koje ne promašuju cilj - udaraju direkno.
Koriste se i kao oružje, prilikom napada ili odbrane ili, pak, stvaranja specijalnih efekata u cilju sopstvene promocije. U slučaju da prva ne postigne odgovarajuci efekat, prave se i rezervne kombinacije. Slično kao kod partije šaha - planira se više poteza unapred. Tada su najbolje one kombinacije koje zbunjuju, dvosmislene, one koje se mogu tumačiti na više načina – svako može “uzeti šta mu je potrebno”.
I za divno čudo, mnogi se vežu za reči i fraze. Ponekad se o njih spotaknu i padnu, ali ih i dalje sebično čuvaju, svesno ili nesvesno pojačavaju intenzitet njihovih već odavno izbledelih boja.
I žive za te reči, oplemenjuju ih bojama trenutnog raspoloženja, miluju i više puta vraćaju pogled na njih, vešto pronalazeći u njima svaki put novo, dodatno značenje -razlog da ih ponovo pomiluju pogledom.
Živeći u takvom nerealnom značenju reči, pokušavaju da stvore realne slike - dodaju boje, mirise, osete. Grade jedan imaginarni svet, užvajuci u svakom trenutku koji provode u njemu . Tako lutajući, provode sate, dane i maštaju o mogućim kombinacijama koje slede. Zapostavljaju realnost koja prolazi mimo njih, udišu maglu irealnih zvukova tipkanja tastature po slovima čije istinsko značenje nikada neće saznati.
A pomenuti realni “filigrani” i dalje lutaju , nestaju kao da nikada nisu izrečeni, kao da nikada nisu postojale njihove suptilno izrađene “čipke” , izatkane od tanušnih niti skrivenih emocija, čije prisustvo mogu osetiti samo posebna čula, osetljiva na vibracije koje proizvodi njihovo postojanje.
A šta se dešava kada “filigrani” i pored svega opstanu, kada ih olujni talas izrečenih “tornada” ipak zaobiđe? E, u takvim slučajevima, koji su doduše retki, “filigrani” dobijaju neku novu dimenziju i bivaju oplemenjeni bojama postojanim samo na nivou realno doživljenih istinskih emocija, prisutnih kod posebnih osoba sa prefinjenim osećajem za lepotu.

UMETNOST - ŽRTVA I PREPOROD

Ovih dana, na jednoj diskusiji, dobila sam opasku zbog lajka na pesmi Laze Kostića Santa Maria della Salute – „Stavljaš  lajk na pesme s religioznim motivima, a ateista si!“ Svašta! Da ateista sam... Ne – antiteista sam! Žestok sam protivnik religije i njenog uticaja na ljudsku civilizaciju generalno. Ali, nikada nisam osporavala umetničku vrednost dela sa religioznim motivima.

Religija, kao sociološki termin, društveni fenomen, nastao je na određenom stepenu ljudske svesti, kao nemogućnost adekvatne interpretacije realnosti. Dominirala je vekovima, i sasvim je logično da se ta dominacija projektovala i na umetnost. Kao institucija, crkva je oduvek imala potrebu za dominacijom, i u tu svrhu vešto je koristila alate manipulacije. Od širokoh narodnih masa stvarala je verne podanike i izvlačila materijalnu korist. Prepune riznice materijalnih bogatstava omogućile su joj maksimum političke, ekonomske i društvene moći. To je pogotovo bilo izraženo u srednjem veku, kada je crkva bila najdominantnija institucija toga vremena. Osetila se u svim sferama tadašnjeg društva. Sveštenstvo je bilo na vrhu društvene lestvice. Svoj hedonizam upotpunjavali su angažovanjem poznatih umetnika – slikara, vajara, pesnika, koji su imali zadatak da kroz svoja umetnička ostvarenja prikažu religiozne motive opisane u verskim knjigama i stave ih u funkciju religije. To je objašnjenje zbog čega veliki broj umetničkih dela sadrže religiozne motive. U časovima dokolice, uživali su u pestništvu i muzici. Nije sporno da je izvestan broj sveštenstva bio iskren ljubitelj umetničkog stvaralaštva, ali je poenta bila stvoriti kod naroda divljenje prema estetskom uređenju objekata, koje je odavalo utisak veličanstvenosti i moći.

Razvojem nauke uticaj crkve i njenih dogmi je slabio, i religiozni motivi u umetničkim delima postali su sve ređi.

Period renesanse je period kada dolazi do korenitih promena u životu i stvaralaštvu čoveka.
Nosioci renesanse u umetnosti fokusirali su se na čoveka, bili su humanisti koji su umetnost usmerili na čoveka i prirodu, i na taj način stali nasuprot sholastici i crkvenim dogmama. Forsirajući nauku i racionalno mišljenje, potencirala je stvaralačku energiju i kreativnost. Umetnici insistiraju na sopstvenoj individualnosti prilikom ispoljavanja umetničkog doživljaja. I dalje vlada mišljenje o tome da je izvor inspiracije umetnika “nadahnut od Boga”, ali religiozni motivi umetničkih dela bivaju zamenjeni motivima iz prirode i realnog života. Predstavnici su Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Rafaelo Santi, Donatelo, Ticijan…
Kultura se oslobađa verske dominacije i poprima svetovni karakter. Narodni jezik postaje jezik knjige i škole. U knjiženosti  se neguju ep, satira, lirika, bografija. U lirici se javlja sonet, a u prozi novela. Najistaknutiji predstavnici ovog razdoblja u književnosti su Frančesko Petrarka, Dante Aligijeri, Đovani Bokačo, Viljem Šekspir, Fransoa Rable, Miguel Servantes.

Uzmimo, za primer, impresioniste – Mone, Rembrant, Renoar, Sisle, Dega, koji akcenat stavljaju na motive iz prirode. Impresionizam se pojavio kada je prihvaćeno Njutnovo otkriće spektra i njegov zaključak da je bela svetlost sastavljena od boja. Impresionistička slika je impresija – rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o sunčevoj svetlosti i predmetima obasjanim njime.

Spomenimo realizam – Kurbe, Žan-Fransoa Mije, koji nastaje kao težnja ka realnom sagledavanju bića i pojava koji nas okružuju, zasnovan na empirijskoj spoznaji.

U novijoj istoriji, najčešće u periodima društveno-političkih i ekonomskih kriza, crkva koristi pogodne momente kako bi makar delimično povratila uticaj koji je imala. Ulaskom u državni aparat, u nekim državama je to i uspela. Odličan primer za to je Srbija, Hrvatska, BiH, države u kojima je društveno-politička kriza nametnula potpuno iskrivljene sisteme vrednosti, a time i ugušila potrebu građanstva za pravim vrednostima u umetnosti. Religiozni motivi ponovo dobijaju na značaju, a nauka i umetnost bivaju potcenjeni i marginalizovani. Nažalost, biće potrebno uložiti mnogo vremena i napora kako bi se pomenuti sistemi vrednosti ponovo vratili na mesto koje im pripada, a društvo vratilo na put koji vodi ka prosperitetu i kulturnoj nadogradnji.

FILANTROPIJA ILI NOSOROZI

Počinjem pisanje teksta sa osećajem gađenja, mučnine u stomaku.

Pa zar ponovo, zar i ovaj put...? Skoro sam naglasila da sam još uvek filantrop, i pored toga što sam više puta dobijala “udarac u leđa“ od ljudi koji su bili u mom neposrednom okruženju, sa kojima sam svakodnevno komunicirala, provodila dane, smejala se njihovim šalama... Pa, zar ponovo...?

Krenula odlučno, bez razmišljala o mogućim posledicama – ne mogu stalno da predviđam moguće uzročno-posledične veze. Planiranje sam obavljala u hodu, obično “brzinom 300km/h“, rukujući se usput sa velikim brojem ljudi, koji su me tapšali po ramenu. Iako sam bila svesna da se reči i pokreti uče, zaljubljeno sam gledala svoj zacrtan put i reči podrške koje koje su ga krasile, kao po putu pobacane latice raščerupanih cvetova.

Penjala sam se polako stepenicama, osvajala spratove. Ponekad sam se pridržavala za rukohvat, i napor penjanja uvek mi je predstavljao zadovoljstvo. Pružanje ruke i čvrst stisak, uz prijateljski osmeh, bili su u mom maniru. I smejali smo se zajedno, skupljali usne, i streljali pogledom one koji su zaslužili, ismevali glupost, slavili razum...

Nisam se nadala tolikoj silini vetra, uraganu, nastalom od velikog broja preglasno izgovorenih reči u jednom momentu.

Postoje razne vrste vetrova: povetarac obično vragolasto namigne, južni vetar uvek emituje toplotu, koju sebično skupljam – poslednjih godina prisutan je veliki broj hladnih dana u godini.

Severac duva hladno, oštro, stvarajući jezu. Za one koji nisu navikli na hladnoću, prilično bolan vetar. Košava, vetar ravnice, čija dužina i upornost često zna da iritira, obično rastera oblake i donese vedro i toplo vreme. Postoje i olujni vetrovi – duvaju kratkotrajno, samo toliko da brže poguraju kišne oblake, i tada prestanu. Uragan je veoma agresivan vetar i uvek nanese štetu – najčešće se poigra crepovima sa krovova, čime narušava sigurnost i provocira tugu. Od njega se ne možeš zaštititi – samo rukama obuhvatiš glavu i čekaš da prođe. Nakon oluje, prebrojiš koliko je crepova stradalo, otkloniš štetu i... nastaviš dalje.

Često sam se sretala sa uraganima – nisam ih lovila, sami su me nalazili. Nisu billi toliko rušilački.  Za njih ne postoje parametri jačine. Procena je subjektivni pojam, i zavisi od trenutnog raspoloženja. Psiha je potrošna roba, tokom habanja, niti se stanje – lako pucaju. 

Ovog puta, uragan je srušio kuću do temelja – potebno ju je graditi ponovo. Sva sreća da su temelji stabilni. Samo još severac da ukrotim! Znam, vetar je teško obuzdati, ali postoje vetrobrani i mesta koje nazivaju zavetrine – pružaju utočište dok vetar ne oslabi, ne nestane. Ali subjektivni osećaj hladnoće ostaje duže vreme da egzistira u telu, ne dozvoljavajući toploti da prodre dublje – rasteruje čak i pokušaje dodira toplih vrhova prstiju, makar i površinskog sloja kože.

To zna da bude bolno – hladnoća reže; pogotovo sočna, meka tkiva. Rana zjapi otvorena, a miris živog mesa privlači lešinare... Daaaa, zagazila sam u patetiku! Ali, boli, jbt., boli!

I svaki put, kada zatvorim oči u polumraku sobe, osetim tvrdoću ožiljka koja ponovo isprovocira osećaj hladnoće, jezu i miris sirovog mesa. I svaki put ponavlja se mučnina, gađenje...

Da li se zaista više isplati voleti nosoroge od ljudi, bića kojima pripadaš, kojima si nalik, koje želiš da voliš, da dotičeš, sa kojima misliš da imaš izvesnu dozu intelektualne kompatibilnosti (volim ovu složenicu – može se primeniti u različitim kontekstima)? Koliko dugo ću još imati energije da odolevam vetrovima? Ili ću se samo prepustiti... I zaista zavoleti nosoroge...

VRELINA

Neka  težina u vazduhu, mučnina me spopada, guši, pritiska... Došlo je vreme za povlačenje – ponovo odlazim u “beskrajni plavi krug“.

Naivno sam uklonila štitove i dozvolila da vibracije nekih glasnih žica izazovu tremor srčanog mišića u mom telu – ono kada telo ne sluša mozak, kada racio zaspi...

Leto, vrućina udara. Beton emituje dodatnu tenziju u vazduhu, koraci otežali od solidne količine znoja, koji izbija po telu. Slušalice na ušima emituju muziku – loš pokušaj razbijanja težine dana. Mislima dotičem prethodne dane, i pokušavam da ih analiziram pod lupom racia.

Neka vrućina u vazduhu, ne mogu da se skoncentrišem. Konfuzija misli izaziva nesigurnost u hodu.

„...How can you see my eyes like open doors?

Leading you down into my core where I've become so numb

Without a soul, my spirit sleeping somewhere cold

Until you find there lead back home...“

Ometa me muzika...

Dakle – racio! Racio? Hm, gde li se ponovo izgubio taj delija? Opomenula sam ga više puta da se ne igra skrivalice sa mnom – nije lepo igrati se tuđim životima!

Pomerena sa težišta, sa sigurnog mesta delovanja, nastavljam da balansiram na jednoj nozi, tražeći pogledom siguran oslonac. I koliko god ga tražila, stalno nailazim na nepogodan teren, okrnjen ili suviše mek, krt ili suviše klizav. Naravno, znatiželja uvek pobedi i povuče me, kako bih makar trenutnim dodirom stopala osetila teksturu i elastičnost pomenutog materijala.

Duva neki vruć vetar – ulazi mi u nozdrve, guši...

Wake me up

(Wake me up inside)

I can't wake up

(Wake me up inside)

Save me

(Call my name and save me from the dark)

Wake me up

(Bid my blood to run)

I can't wake up

(Before I come undone)

Save me

(save me from nothing I've become...)

Ponovo me ometa muzika...

Osećam dodire – vrelina prelazi preko vrata, ramena, dodiruje ruku, vrhove prstiju... Usporava korake. Brojim u hodu kapljice znoja, koje mi se slivaju dužinom leđa, prateći liniju tela, da bi se na kraju stopio sa tankom linijom, granicom do koje doseže pristojnost pogleda. Koliko je samo erotike u vazduhu – vrelina, znoj, vlažni dodiri, erotski uzdasi pražnjenja, zamućeni pogledi prolaznika, opijenih dodirima vrelog letnjeg vetra. Erotika u vazduhu – interesantna je penetracija vreline u pore kože, po celom telu... Nema nazad...

Ometa me muzika...

Konfuzija koraka, misli... Gde li se sakrio racio?

Učili smo da zelena spada u hladne boje, umiruje... Slagali su nas – trenutno je dominantna u mom okruženju, razliva se kao akvarel, i veoma podiže temperatruru tela.

Potreban mi je Šopen!

Stani... Neka vrtoglavica, ne mogu dalje... Dodirni mi usne, odoh polako – čeka me “beskrajni plavi krug”. Tamo ne dominira zelena boja...

OKOVI

Fascinantno je kako ljudi beže od odgovornosti za sopstveni život. Apatija, kukavičluk, nesposobnost prihvatanja realnosti i odgovornosti za dešavanja u svojim životima, uzroci su bežanja ljudi iz realnosti u imaginaciju. Učestalo posezanje za imaginarnim “spasiocem” postalo je manir kod većine populacije. Ljudi bez stava i mogućnosti samoostvarenja u društvu u kojem živimo, postali su obožavaoci “Svemogućeg”. Svaki lični neuspeh, tragediju i ostale neželjene događaje pripisuju volji imaginarnog “kreatora” sudbine. To tumače kao “iskušenje” pred koje su stavljeni, kako bi polako napredovali ka “mestu večitog života”. 
Da li je zaista bolest, smrt deteta, supružnika, prijatelja, nesrećna ljubav, strast, gubitak bilo koje vrste – iskušenje, poteklo od “spasitelja”, ili je samo sticaj nesrećnih okolnosti? “Spasitelj”, koji iskušava, igrajući se zdravljem i životima vašeg deteta?! Ili “iskušava” stavljajući pred vas ljubav, kojoj treba da odolite!? Ta priča asocira na kompjuterske igrice sa nivoima... 
Brz ritam života i socijalna tenzija, kojima smo svakodnevno izloženi, intelektualno i emotivno ograničenim i psihički labilnim ljudima, sprečavaju delovanje koje je u skladu sa njihovim mogućnostima. Oni tada iskaču “iz koloseka”, gube kontrolu nad sopstvenim životom i beže u neki imaginarni svet, kako bi u njemu opsesivno-kompulsivnim radnjama (čitaj – molitvama i ritualima), od “Svemogućeg” iskamčili  dodatnu energiju za nastavak života.
Zarobljeni u religioznoj paučini, postaju robovi drvenih slika, likova “iz bajke”, od kojih traže spas. Klanjaju im se, i u zanosu dive efektima svog potčinjavanja.

Pravdaju se potrebom za “duhovnim životom”, mada većina ni ne zna šta pod tim podrazumeva... Mrmlja molitve za spas “duše”, ma šta god pod tim podrazumevali.

Gegajući se u ritmu molitve, prolaze kroz život uskraćeni za objektivnu lepotu života, tu i sada, za lepotu slobodne misli i pokreta, dodira, slobodne ljubavi, uskraćeni za skladnu muziku nauke, čiji su tonovi logički nanizani na beskonačni linijski sistem. 

I dok pomenuta muzika realno traje, smenjujući visoke i niske tonove, dodajući nove i menjajući stare akorde, opsesivno-kompulsivni ritam religije ostaje i dalje jednoličan, nepromenjen više od 2000 godina. Traju i vuku za sobom gomilu nesrećnih ljudi u još dublji ambis, u kojem gube i ono malo samopoštovanja i samostalnosti u odabiru smera u kojem će se kretati njihovi životi.

TRKA

Čvrsto je vezala pertle na svojim patikama, s namerom da ovog puta pretrči dva kilometara više od uobičajene kilometraže. “Ritual” pripreme pred trčanje, kojeg se redovno pridržavala, obavila je i ovaj put – banana, pola šolje kafe i nekoliko vežbi istezanja i zagrevanja nožnih mišića. Bila je uzbuđena pred početak “avanture”, kako je nazivala svaki ovakav poduhvat. Stavila je slušalice na uši i izašla iz stana.

Napolju je još uvek bila aktuelna jutarnja svežina. Ubrzanim hodom, požurila je ka stazi, kako bi bar polovinu predviđene kilometraže pretrčala, uživajući u jutarnjim zracima sunca. Uključila je štopericu i krenula. Korak i disanje uskladila je sa ritmom muzike. Volela je žestok ritam metal ili pank muzike – podizao je adrenalin. Jačina zvuka svaki put bi rasterala nadolazeće misli. Slušajući glasnu muziku, mogla je da se prepusti kombinacijama tonova sa MP3-a, i prema njima uskladi ritam koraka.

U jednom trenutku, osetila je snažan bol u desnom stopalu. Iskrivila je lice u bolnu grimasu, ali je nastavila dalje da trči. Posmatrajući prolaznike, prelazila je već peti kilometar. Disanje je i dalje pratilo ritam nogu.

Volela je da posmatra ljude na ulici, u autobusu – “pogađala” im je imena i karakter. Tu igru je praktikovala još od detinjstva. Davala je imena nepoznatim ljudima, na osnovu konture i mimike lica. Tom prilikom, koristila se nekom “subjektivnom logikom” i trenutnim raspoloženjem, u kojem se nalazila. I ovog puta se zanimala licima prolaznika.

Osećala je strast prema trčanju, rasterećenje, test sopstvene snage i izdržljivosti, kroz svaki pređeni kilometar. I nešto ju je vuklo dalje... Dalje... Više... Još više... ’Ja to mogu!’

Bol u stopalu ponovo je isprovocirao grimasu na licu. U jednom trenutku, poremetio se ritam disanja i trčanja – otežano je disala. Morala je da zastane i popije gutljaj vode iz flašice koju je nosila sa sobom. Bol nije popuštao. Kako će dalje? Uhvatila ju je panika, zbog mogućnosti da ne uspe da izvrši zadatak koji je sebi zadala.

’Kako ću dalje? Boli!’                                                                                
Ipak je nastavila, ignorišući bol, pokušavajući da održi tempo.

Sada je već ulagala poslednje napore da održi sklad koraka sa muzikom. Osetila je jak grč u donjem delu potkolenice, blizu tetive ne desnoj nozi. Morala je ponovo da zastane. Pogledala je pedometar – osmi kilometar. ’Još pet, makar jos pet...’ Pokušala je prstima da izmasira bolno mesto, hrabreći se idejom da će na taj način otkloniti bol. Kriveći lice u grimasu očaja, duboko je uzdahnula.

’Šta da radim? Da li da nastavim?... Možda bi trebalo da se vratim... Ali, prešla sam više od polovine put... Uh, da li ću moći dalje...?’

Pokušala je da se osloni na bolnu nogu – uspela je!

’Pa, sada ne boli toliko – prolazi, može dalje... Nastavljam!’

Zategla je ponovo pertle na patikama, pogledala na časovnik, i nastavila trku. ’Kasnim!’– užasnula se. Nesigurnim korakom, izazvanim, između ostalog, i strahom zbog mogućeg ponovnog bola, usporila je ritam trčanja. To ju je zamaralo – nervirala ju je sopstvena tromost. Besno je pogledala patike i, ignorišući bol, znatno ubrzala ritam trčanja. Pojačala je muziku i tvrdoglavo nastavila dalje, ubrzanim tempom.

’Mogu ja to... Još samo malo – izdržaću...’

Prešla je deseti kilometar. Nastavila je da ignoriše bol, koji je sada već osećala pri svakom koraku. Svaki metar bio je dragocen. Okrenula je glavu prema drveću, koje je dodirivalo samu ivicu korita reke pored koje je trčala. Jedan pas izvirio je iz obližnjeg šipražja, i propratio je pogledom. Ignorisala ga je, iako je imala naviku da zviždukom priziva ulične pse, nakon čega bi sa njima započela “razgovor”.

Grašci znoja oblivali su joj lice. Potrošila je mnogo energije na pokušaje potiskivanja bola. Ubrzala je ritam. ‘Moram dalje...!’

Dvanaesti kilometar...

Znoj se već uveliko slivao i niz leđa, osetila je po koži dodire mokrog dresa. Muzika sa MP3-a i dalje je diktirala ritam disanja i pokreta nogu. Bol se pojačavao.

Trinaesti kilometar...

Ponovo disharmonija koraka i disanja – tetiva “kida”.

‘Još samo malo... Izdržaću... Mogu... Moram...!”

Četrnaesti kilometar... Intenzitet bola je na velikoj visini.

Izgubila je oslonac na desnoj nozi. Gubeći ravnotežu, stropoštala se na pojas trave koji je, širinom od jednog metra, pratio putanju trim staze. Bol se širio ka ostatku stopala – nije mogla da nastavi. Osećaj bespomoćnosti preplavio joj je telo – nije mogla da se pomeri sa mesta gde se trenutno nalazila. Besno je kucala broj na mobilnom telefonu, tražeći pomoć. Suze su se pojavile u njenim očima. Bol je ovog puta bio minimiziran osećajem besa i tuge zbog neuspeha... 

‘Ovo nije kraj... Neću odustati... Drugi put možda pretrčim i koji kilometar više... Mogu ja to!..’

Ponekad dodelimo sebi zadatak, kao izazov koji mami, ludački mami. Možda smo i svesni sopstvene nemoći za njegovo ostvarenje, ali želja za testiranjem sopstvenih mogućnosti, izazov i osećaj nadolaženja adrenalina, uzbuđenje nakon savladavanja naizgled nemogućeg, preuzimaju kontrolu nad našim telima, i usmeravaju ga ka novim izazovima. I pored velike želje za korišćenjem racia u realnosti, tvrdoglava želja za dosezanjem nemogućeg nadjačava svest o realnim mogućnostima. U nekim situacijama, mogu imati negativan efekat, ali u većini  slučajeva predstavljaju pokretački mehanizam koji nas vuče napred... Dalje – “još samo jedan korak“ u nemoguće.

EMOTIVNA VRTOGLAVICA

O čemu da pišem, kada su sve aktuelne teme već hiljadu puta pretabane, problemi  sagledani iz svih mogućih uglova? Obrada i predstavljanje svih poznatih prirodnih i društvenih fenomena na hiljade načina, ne dozvoljavaju mi da im se približim slovima, jer ću sigurno dodirnuti jedan od pomenutih. Preostaje mi, ponovo, onaj stari izvor inspiracije, izvor na koji se uvek mogu osloniti – prisutnost trenutnih emocija, koje su većini mojih tekstova bili glavni kreatori kombinacija po kojim sam ređala slova.

Da li je moguće realno sagledati sopstvene emocije? Da li smo sposobni da u naletu emotivne bure, bez obzira na kontekst, realno sagledamo o kakvim je emocijama reč?  Da li znamo da odredimo granicu gde ljutnja prelazi u bes, tuga u očaj? Znamo li, uopšte, da definišemo emocije? Kada postavimo sebi “dijagnozu”, pruža se mogućnost da adekvatno i odreagujemo. Postavlja se pitanje – kada je pogodan trenutak da započnemo “dijagnostikovanje”? Emotivni naleti, bez obzira da li pomenute emocije u nama izazivaju prijatno ili neprijatno stanje, izazivaju oblik “vrtoglavice”, konfuzije. Takvo stanje možemo uporediti sa ruletom – određena emocija zavrti točak, ne znamo kada i na kom mestu će se pomenuti točak zaustaviti, odnosno kako ćemo odreagovati u datom momentu. Neizvesnost u načinu ispoljavanju emocija uslovljeno je jačinom emotivne “bure” i emotivnom zrelošću.

Emocije se mogu definisati kao subjektivni doživljaj vrednovanja i odnosa prema događajima, ličnostima, stvarima. Naša reakcija će zavisiti od intenziteta i karaktera prisutne emocije. Kod dece, a posebno mlađe, reakcija je usklađena sa prisutnom emocijom. Kod odraslih, ta kompatibilnost je sve ređa – postajemo “emotivni lažovi”, skrivamo emocije ili im ne dozvoljavamo da postanu deo našeg doživljaja. Kongruentnost emocija i reakcija opada sa godinama i životnim iskustvom. “Lažna” emotivnost i inkogruentnost postali su društveni manir, i ukoliko dođe do iskakanja iz tog šablona, ispoljavanje emocija dobija etiketu infantilnog.

Vreme i društvo u kojem živimo insistiraju na tezi da racio dominira nad emocijama. Da li je zaista tako? Ja tvrdim da se međusobno prožimaju. Racionalno mišljenje ne dozvoljava ispoljavanje neadekvatnih emocija u određenoj situaciji. Selektuje ih i usmerava u odgovarajućem pravcu. Racio je taj koji omogućava kongruentnost u pravom smislu.

Vodeći se ovim, ponovo se vraćam na pitanje zbog čega često odreagujemo na neadekvatan način, ponavljamo greške kojih smo svesni, bez obzira na ranije iskustvo.

Ličnost odraslog čoveka, i pored empirijskog bogatstva i emotivne zrelosti, još uvek nosi u sebi tragove dečje “čistote”, naivnosti, neiskvarenosti, koja ima potrebu za iskrenim ispoljavanjem emocija. I pored toga što smo naučeni da u određenim situacijama ignorišemo potrebu za iskrenim izražavanjem emocija, ipak ponekad, makar na tren, osetimo treptaje, oči dobiju poseban sjaj, usne zadrhte teško primetnim drhtajem, obrazi  se za nijansu zarumene, a “ringišpil u glavi” obrne se makar jedan krug, provocirajući kratkotrajnu, diskretnu vrtoglavicu. I koliko god se trudili da u datom momentu to ignorisanje “odglumimo” najbolje što umemo, dete u nama nadjača glumačke pokušaje i neočekivano “izbaci” emociju. Kada se “osvestimo”, ljutimo se na počinioca, “oteramo ga na spavanje” i počnemo sa ispravkom “grešaka”, koristeći se “emotivnim lažima”.

Pomenuću još i “emotivno foliranje” – ono “providno” izbacivanje vidljivo lažnih emocija, kojima se služe emotivno i intelektualno nezrele osobe, kako bi skrenule pažnju na sebe, i emotivnom manipulacijom ostvarili zamišljen cilj. Međutim, dotični bivaju odmah provaljeni, i potrebno ih je amputirati iz bližeg okruženja. 

Eto, ipak napisah tekst – pa, kako ga ko shvati!

UTICAJ RELIGIJE NA OBRAZOVANJE II DEO

http://www.velikiprasak.com/2015/06/uticaj-religije-na-obrazovanje-ii-deo/

Uticaj religije na obrazovanje I deo

http://www.velikiprasak.com/2015/03/uticaj-religije-na-obrazovanje-i-deo/

Simon De Bovoar

" Voleću onoga dana kada me muškarac "potčini" svojom inteligencijom, kulturom i autoritetom. Ako jedan muškarac, pripadnik povlašćene vrste, koji od samog početka uživa značajnu prednost, u apsolutnom smislu, ne bi vredeo više od mene, smatrala bih da, relativno, vredi manje; da bih ga priznala za sebi ravnog, bilo je potrebno da me prevaziđe."

POREMEĆENI SISTEMI VREDNOSTI

Živimo u društvu poremećenih sistema vrednosti, gde trka za novcem ubija i onu mrvu ljudskosti koja je potrebna za održanje adekvatnih uslova za opstanak budućih generacija u civilizovanim uslovima života.

Ekonomska i politička kriza isprovocirala je jačanje desničarske ekstremne ideologije, što predstavlja rizik za opstanak humanističkog, civilizovanog društva.

Nacionalizam, fašizam, homofobija, mizoginija, klerikalizacija društva – sve su to izopačeni društveni fenomeni, koji ne tolerišu različitost, ne poštuju individualizam, kao mogućnost ostvarenja pojedinca u društvu, kako bi svojim kvalitetima doprineo napretku društva i humanističkih odnosa unutar njega.

Tokom istorije, autoriteti su težili da zadrže vlast, trudeći se da drže pod kontrolom članove društva i odnose među njima. To se dešava i danas. Vladajuća ideologija teži stvaranju uslova za destrukciju, kako bi oslabili društvene potencijale i time eliminisali moguće “pretnje”.

Tradicija je ono što svaki narod mora da ima, ali granica do koje se tolerišu tradicionalne vrednosti mora da postoji. Sve preko te granice vodi ka pomenutim degeneracijama, patologiji drušva. Poštovanje različitosti je jedan od osnovnih uslova koje civilizovano, humanističko društvo mora da ima utkano u svoj sistem vrednosti.

Pitanje je da li je potrebno uvažavati baš sve „kulturološke razlike“. Ukoliko negiraju, minimiziraju, ugrožavaju druge narode, grupe ljudi ili pojedince po bilo kom osnovu, ne smeju biti prihvaćen obrazac ponašanja u današnjim društvima. Zbog toga ih je potrebno eliminisati. Ne ublažiti, ne ignorisati, već eliminisati. Na koji način? Pa, edukacijiom njenih članova.

Promocija nauke, kritičkog i racionalnog mišljenja bi trebalo biti kurativa, ali i preventiva, kako ne bi došlo do stvaranja i daljeg opstanka i jačanja netolerantnih, nehumanih ideoloških deformacija u društvu.

Novi humanizam, za razliku od klasičnog, javlja se u obliku, kako ga Sartr naziva, “građanski i optimistični” humanizam. Time što čovek ne traži oslonac u Bogu, ili nekim drugim društvenim fenomenima, afirmiše upotrebu racija, kao permanentnog procesa. Čovek se oslanja na sopstvene mogućnosti i etiku, stavljajući u prvi plan sebe i mogućnost slobodnog delovanja u društvu u kojem živi, naglašavajući pojam slobode.

I sve dok ljudski um ne bude prihvatio postojanje različitosti, pojedinačnih i opštih, i poštovao pojam individualne slobode, problemi ostvarenja potpune humanizacije društva uvek će biti prisutni.

NEPOZNATI AUTOR

"Ležaćemo jedno pored drugog u nekom polumraku i pričati... Jako tiho i blisko... Dodirivaću te dok budeš govorio... Nežno... Samo jagodicama prstiju... Ispitivaću njima tvoje lice... Usne... Očne kapke... Vrhove ušiju i onaj deo tačno iza njih... Na svakom delu tvog lica zadržaću se čitavu večnost da bih kasnije kad ne budeš pored mene i kad zatvorim oči mogla tačno da te dočaram... Vrat... Ramena... Prelaziću rukama preko celog tvog tela... Blago... Polako... Nevino... Dečije... Ispitivaćemo i otkrivati jedno drugo... Ljubićemo se samo vrhovima usana... Daću ti svu nežnost ovog sveta... Daću ti sve što imam... Vreme će stajati... Postojaće samo nežnost... Bliskost... Toplina... Ispunjenost... Zatvoriću oči i tako zatvorenih očiju videću te isto onako jasno kao da te gledam... Samo vrhovima prstiju... I pričaćeš mi šta želiš... Šta voliš... Ko si...Gde si... Zašto si... Govorićeš rečima, pokretima, mirisima, slutnjama... Otkriću tada na tebi neki deo tvog tela koji će zauvek ostati moj... Bez obzira na sve, nosiću ga u sebi ... Možda će to biti tvoja brada, bok, možda deo leđa, možda deo butine... Ili šake, stopala... Ali taj deo će uvek biti samo moj, ma sa koliko žena budeš bio... Tebe više niko nikad neće imati... Ni ja ne želim da te imam... Ja hoću da ti se dam... I tada ćeš znati... šta je ljubav..."

BRAVA

Tokom svog radnog veka imala sam priliku da se družim sa velikim brojem dece. Ali, ima jedna priča kojoj dajem poseban značaj. Ispričala mi je devojčica čijeg se imena više ne sećam, ali tuga u njenim očima, dok mi je pričala o svom životu, ostavila je zauvek pečat u mom sećanju.

***
Začulo se neko struganje po vratima, a zatim škljocanje brave ....

“Gde ste gamad, pizda vam materina?!”

“Mama...”

“Hajde uđi u sobu, uzmi da čitas nešto, slušaj muziku - nemoj izlaziti..”

“Ali, mama...”

“Nemoj izlaziti!”

Ušao je u stan modrocrvenog lica i zakrvavljenih očiju. Bela košulja raspasano mu je virila iz pantalona. Šlic mu je bio otkopčan, zaudarao je na urin i alkohol. Nesigurnim korakom, klateći se, okačio je svoj šešir o vešalicu u hodniku. Voleo je šešire, imao ih je više komada, lepog dezena. Kada sam bila sama kod kuće, volela sam da ih isprobavam pred ogledalom, zamišljajući kombinaciju garderobe koja bi išla uz određen dezen na šeširu.

Kao i svaka dvanaestogodišnjakinja, početak puberteta provela sam pred ogledalom, proučavajući svoje promene na telu i tražeći moguće nedostatke.

Dane sam provodila na relaciji kuća – škola, a tri puta nedeljno odlazila sam na treninge u drugi deo grada.

Volela sam školu...Volela i sam i samu zgradu – bila je mala – svaku prostoriju mogla bih naći čak i zatvorenih očiju. Odavala je utisak sigurnosti i topline. Ljudi zaposleni u njoj, vodili su računa o svakom učeniku - znali su imena svih nas. Drugari iz razreda pripadali su porodicama sličnim mojoj , osrednjeg materijalnog stanja i uklapale su se u vreme u koje se dešava ova priča. Moja porodica, ako je tako mogu nazvati, razlikovala se od njihovih samo po jednoj karakteristici, koja je imala značajan uticaj na moj budući život.

“Pobegli ste svi, majku vam jebem, gde je doček za oca, ha?!”

Dani su mi ličili jedan na drugi. Počinjali su odlaskom u školu, a završavali se škljocanjem brave prilikom NJEGOVOG ulaska u stan.

Radio je kao inženjer u građevinskoj firmi. Bio je vredan radnik - dogurao do rukovodećeg mesta. Njegovi epiteti nestajali su prolaskom kroz kapiju nakon oglašavanja zvona za kraj radnog vremena. Tada se “valjalo opustiti” u društvu “prijatelja” u obližnjoj kafani - nalazila se preko puta naše zgrade. Videla sam je sa prozora moje sobe.

Kako se bližilo veče, moj pogled je sve češće bio uperen ka TOM mestu, iščekujući u strahu pojavljivanje kariranog šešira na izlazu pomenutog lokala. Vraćao se kući nesigurnim korakom pijanca, zanoseći čas u jednu, čas u drugu stranu. Šake su mi već uveliko bile ledene, a hladan znoj pojačavao je drhtanje tela.

“Mama, evo ga...”

Pogledala sam majku i ponovo se susrela sa njenim strahom u očima. Modrice od prošle nedelje još uvek su se nazirale.

“Mama, moramo nešto da uradimo, ne sme ponovo da te udari!”

“Kako misliš – udari? Rekla sam ti da sam zapela za prag i pala... trebala si da me vidiš kako sam se pružila , kao petokraka” – pokušala je nespretno da zakamuflira laž humorom.

Znala sam da dobija šamare od njega, da je šuta i zavrće ruku.
“Ručak nije podgrejan, mamu ti jebem lenju!”

Sledila je lupa tanjira ili posuđa, nalet tupih udaraca uz prigušene krike, plač i na kraju tiho stenjanje...

Lupa vrata uz vibracije zidova, prenela se vazduhom i u moju sobu. Ruke su mi i dalje bile hladne i mokre, a u stomaku sam osetila bol i sve jači osečaj mučnine. Ipak sam izašla iz sobe i polako ušla u kuhinju. Mama je polako skupljala krhotine razbijenog tanjira, brišući krv sa lica. Podigla je glavu i pogledala me uplašeno: ”Beži u svoju sobu, dete, vratiće se!”
Sada je već bilo kasno – stojao je iza mene pretećeg pogleda . Smrdeo je odvratno na alkohol pomešan sa kojekakvim izlučevinama.

“I ti si tu! Šta ćeš ovde, koji kurac, marš u svoju sobu... marš!” i zamahnuo je rukom koja je našla cilj posred mog lica. Osetila sam toplinu tečnosti u unutrašnjosti nosa, koja se u momentu razlila po usnama i bradi, ostavljajući crvene tragove po podu.

Pogledi su nam se za trenutak ukrstili i taj “krst” nosim ceo život sa sobom, kao teret koga se ne mogu osloboditi. A trajao je samo tren...

Okrenula sam glavu i pogled mi se prikovao za oklagiju koja se nalazila na stolu, sa ostacima testa koje je mama umesila za krofne. Zgrabila sam je i najjače sto sam mogla, počela da udaram po smrdljivoj gomili mesa koja se nalazila ispred mene. Unezveren pogled zaklonile su ruke, ali nedovoljno – drveni predmet dokačio je i deo njegove glave. U momentu, pijani zlostavljač našao se na podu... nije mrdao.

Ispustila sam oklagiju i stala kao ukopana. Nisam mogla da mrdnem sa mesta... Počela sam da se tresem i telo je počelo da trne...Čula sam korake kako prolaze pored mene i mama se stvorila pored tela koje se nalazilo na zemlji.

“Rekla sam ti da ne izlaziš iz sobe!”, viknula je.

Ja sam i dalje bila prikovana za mesto, oklembešenih ruku, dok mi je razmazana krv iz nosa i dalje curkala na džemper.

“Živ je... pozvaću policiju i hitnu pomoć”, rekla je mama.

Ubrzo se sve stišalo. Modrice su nestale, krhotine polupanog suđa bačene...

A ja? Da li će modrice i krhotine u mojoj duši ikad biti ukonjene? Da li će nečiji osmeh ipak uspeti da pobedi nepoverenje prema ljudima, emocijama? Da li će nečiji dodir, ipak, uspeti da sruši “tvrđavu” u kojoj sam našla svoj savršen svet, bezbedan od svih mogućih “udaraca” i suza.

(priča napisana kao podrška borbi protiv porodičnog zlostavljanja)

SVETLOST

Izašao je na ulicu podignute glave, koju je od hladnoće štitio tamnosivi šeširić, nalik na onaj koji je nosio Šerlok Holms. Crni kožni mantil čvrsto vezan kaišom oko struka, davao je njegovoj pojavi mističan izgled „stranca u noći“. Voleo je noću da šeta polupustim ulicama, tražeći nešto na čemu bi zadržao pogled. Dnevne slike gušile su mu inspiraciju – već nedelju  dana nije  naslikao nijednu sliku. Podigao je pogled ka nebu i uz prigušen zvuk, razočarano ispustio vazduh iz pluća. Oblaci su prekrivali noćno nebo, zaklanjajući i ono malo zvezdanog sjaja kojeg je ljudsko oko moglo da registruje.

Zavukao je ruku u džep i izvadio kutiju sa cigaretama. U momentu je zasijao odraz ulične svetiljke na celofanu kutije. Sporim pokretom izvadio je jednu i sjaj plamena iz upaljača  obasjao mu je  lice koje je pokrivala brada stara nekoliko dana. Duboko udahnuvši dim, zadržao ga je u sebi nekoliko sekundi. Voleo je da oseti lagano kretanje dima cigarete kroz dušnik, popunjavajući na kraju svaki slobodan prostor u bronhijama.

Koraci su odzvanjali pustom ulicom, ometajući tišinu jednoličnim zvukom koraka. Igra senki dolazila je do izražaja svakim njegovim prolaskom pored ulične rasvete. Različit intenzitet svetlosti omogućavao je raznolikost dužina i oblika senki. Posmatrao je njihovo kretanje po asfaltu i fasadama kuća, prateći igru i svesno učestvujući u njoj.  Iz nekog razloga, zaustavio je pogled na broju dvadeset i pet.

Na prozoru se upalilo svetlo, koje je, gledano kroz zavesu imalo tamniji, prigušen odsjaj crvene boje koje je poprimilo od zidova prostorije. U jednom trenutku, ženska silueta je popunila osvetljenu prazninu prostora iza zavese. Za trenutak je zastala, ali je ubrzo nestala. Njen ubrzan hod izazvao je pomeranje zavese, remeteći sklad prvolinijskog prostiranja svetlosti kroz njeno tkanje.  Nije uspeo jasno da joj osmotri lik – samo je zapazio slapove guste kose boje meda, na kome se prelamala crvenkasta svetlost.  Brz okret od prozora omogućio je da se njena gustina pokrene i isprovocira blago prelivanje nijansi medene boje na svetlu koje je dopiralo iz prostorije u kojoj se nalazila.

Svetlo se zadržalo u njegovim očima. Vrhom cipele ugasio je napola popušenu cigaretu i  koraci nastaviše da remete ponoćnu tišinu usamljene ulice.

Dodirnuo je njenu kosu vrhovima prstiju, prateći talasastu liniju vlasi. Gustina kose ukrala mu je dodir i šaka mu se uplete među pramenove kose.

Zatvorio je oči i osetio mekoću pramenova na svom licu. Mirisala je na ljubičastu boju lavande.

Plamen upaljača ponovo mu je obasjao lice...

Mekoća dodira ostala mu je na vrhovima prstiju. Skupio je šaku u želji da ga sačuva. Ubrzao je ritam koraka. Izdužene senke ostajale su iza njega, utapajući se u sivilo usamljenog uličnog asfalta.

Crveni odsjaj mu je prekrio pogled, kao mrena. Čudno, i fasade kuća polako su dobijale, prvo bledu, a zatim sve intenzivniju nijansu crvene boje. Skupio je šaku u još čvršći stisak – sebično je čuvao sadržaj šake.

Preskakavši  po dva stepenika, ubrzo se našao u stanu. Skinuo je mantil i uleteo u atelje. U nameri da uzme četkicu, shvati da mu je šaka još uvek savijena u pesnicu. Pogledao je u nju zadovoljno, pogledom  istraživača  koji se dočepao davno izgubljenog blaga i ...stisak je popustio.

Otvorio je šaku, a crvena boja rasu se po belom slikarskom platnu.

I nastade svetlost...

ŠTA SE TO DEŠAVA SA NACIJOM?

Da li je zaista teško podići glavu sa tastature i pomeriti zadnjicu sa stolice? Da li je zaista zadovoljavajući  osećaj  biti zatvoren u ljušturi kao larva leptira, čekajući na druge da oslobode prostor za slobodno lepršanje krilima ?

Šta se to dešava sa ljudima?

Da li je je zaista moguće  otkloniti frustracije i  nezadovoljstva  pomeranjem kažiprsta iznad tastature, stavljanjem LIKE i UNLIKE ?

Gomila grupa, stranica, peticija na društvenim mrežama, virtuelno izražavanje bunta pljuvanjem po određenim ideologijama i modelima vlasti, odlukama, postupcima....

I...šta s tim? Dobijamo gomilu identičnih rečenica, aplauza, komentara, diskusija, koji nas oduševljavaju ili ostavljaju zabezeknutim. Postojane su samo kao trenutne  slike na monitoru kompjutera ili displeju mobilnih telefona - gomila rečenica koje će za samo nekoliko trenutaka nestati iz vidokruga. Pojaviće se nove, koje će ponovo dobiti podršku  pokretom prsta na tipki tastature – ponovo jedan LIKE.

Za to vreme trgovi i bulevari u našim gradovima dobijaju imena nekih ljudi, kojima je glavno zanimanje bilo promocija mitoloških bića, na osnovu koje su se poprilično obogatili. “Blagovetni oganj” , u vidu logorske vatre, okuplja gomilu ljudi sa smanjenim nivoom samopošovanja, ljudi koji nisu u stanju da na adekvatan način obrade realnost. I kao takvi, trazeći utehu I podršku glavnih junaka zbirke mitoloških priča, donose odluke u ime “većine”.

'Ajmo jedan LIKE!

Nakon toga, radnja se prebacuje u bolnice I škole , već uveliko oronule,  popunjene vremešnim nameštajem I tehnikom koji datiraju iz prošlog veka. No, od nečeg se mora početi – opremimo prvo manastire i crkve!  U njima je budućnost  - novac! Gomila “donatora” strpljivo čeka da pognutih  glava uđe u pomenute objekte i kupe dozu “podrške i ohrabljenja”, kako bi imali hrabrosti da idu dalje...

'Ajmo još jedan LIKE!

Tradicionalne (čitaj pravoslavne) “vrednosti” dobijaju na značaju - polako se šire i van granica predviđenih za obavljanje  karakteristivčnih rituala. Škole postaju njihovi temelji  (počev od “tradicionalnog” nameštaja iz prošlog veka, preko sadržaja u udžbenicima, pa do “edukacija” na časovima veronauke,  usmerenih  ka pravoslavnim  igrarijama.

Ostale javne ustanove postaju cirkuska šatra, čiji su glavni artisti  veoma vesti iluzionisti - “osveštena” voda  je postala veoma značajan činilac “prirodnih” bogatstava Srbije!

A gde je LIKE?

Telepromtovanje vazduplohova je ono po čemu je Srbija jedninstvena. Možda se ponovo kandiduje  kod UNESKO-a, kako bi pomenut fenomen  i zvanično dobio titulu “kulturnog nasleđa” .
Ovde je LIKE obavezan!

Šta se to dešava sa ljudima? Čak je i šetnja postala suvišna aktivnost  “voajera” sa društvenih mreža, virtuelnih “buntovnika”.

 Voajerizam je postao dominantna  aktivnost “dokolice”.

A, da li ste, ipak,  za jednu šetnju....?

(Šta - izostao LIKE? )

POGLED KROZ PROZOR

Bila je zima i vetar je ubrzavao vitlanje pahulja duž puste ulice.  Jedan od uličnih pasa lutalica njuskao  je oko kontejnera, nadajući se da će pronaći preostale zalogaje hrane  koje su slučajno ispale iz kesa. Na vidiku,  nijednog prolaznika... Gradski  golubovi  sklupčani ispod strehe, zabili su svoje kljunove u gusto perje, nadajući se da će vetar ubrzo promeniti pravac.

Nošena  jakim vetrom, jedva je smogla snage da se zaustavi na simsu prozora na trećem spratu žutozelene  zgrade na kraju ulice. Stresla je kapi vode  sa svog perja, nastale od istopljenih pahulja koje su došle u dodir sa toplotom  tela. Zadrhtala je od hladnoće.  Okrenula je glavu i zamalo udarila kljunom o staklo prozora kraj kojeg je sletela.  Pri tom pokretu, pogled joj se zaustavio na unutrašnjosti  prostorije od koje ju je delilo staklo prozora – krevet, orman, polica sa knjigama, radni sto...za kojim je sedeo mlađi čovek i nešto kuckao po tastaturi. Soba je bila mala, ali je odavala utisak intinmo toplog prostora.  Jedan deo prozora  je bio zamagljen i nije mogla u potpunosti da je osmotri. Približila se prozoru i u tom momentu , neočekivano, kljunom zakacila staklo. To je privuklo pogled mladog čoveka sa druge strane prozora. Okrenuo je glavu i ugledao dva mala oka koje ga posmatraju. Na trenutak je zadržao pogled, a zatim nastavio započet posao. Još jedno vreme je posmatrala dešavanja u sobi i nakon kraćeg vremena je odletela.

Sledećeg dana vetar se smirio. Sivilo gustih oblaka ukazivao je na nastavak snežnih padavina. Pahulje su nastavile svoju igru sporijim tempom, pojačavajuci belinu ulica i krovova kuća. Na žutozelenoj zgradi prva svetla su se upalila već  rano poslepodne. Pogled joj se ponovo zaustavio na prozoru trećeg sprata. Svetlo je bilo upaljeno. Zamahnula je krilima i  sletela na sims. Mladić je sedeo za radnim stolim, ali je ovog puta držao olovku i zamišljeno gledao na papir ispred sebe. Šolja je stajala kraj njegove  leve ruke i tog momenta ju je prineo ustima. Osetio se miris cimeta. Odjednom je okrenuo glavu ka prozoru i njihovi pogledi su se ponovo sreli. Lagano je ustao sa stolice i prišao. Laganim pokretom podigao je ruku i kažiprstom dodirnuo staklo prozora  u visini njene glave. Nije se pomerila. 
Sa zahvalnošću ga je pogledala i odletela dalje...

Narednog dana sunce je nekako uspelo da provuče svoje zrake kroz pukotine imeđu oblaka, kreirajući  naizmeničnu igru senki i svetla. Uživajući u toj igri, nadletala je krovove kuća, pokušavajući da pogodi gde će se pojaviti nova pukotina. Desilo se da je sledeći zrak pao upravo na ONU žutozelenu zgradu.  Pogledala je prema prozoru. Bio je otvoren. Ponovo se našla na poznatom simsu.

Sada je mogla da osmotri sobu kroz otvoren prozor. Sve je bilo na svom mestu, samo je stolica bila prazna. Miris cimeta je bio intenzivniji  - mamio je svojim mirisom. Napravila je tri koraka i našla se u prostoriji.  Osetila je toplotu na svojim krilima koja je polako prelazila i na delove tela. Uzbuđenje je raslo i lupanje srca srca je dobilo na jačini – ovakvo iskustvo još nije imala! A šta ako se pojavi i zatekne me unutra?  Žurno  se vratila nekoliko koraka unazad. Tog trenutka  otvorila su se vrata i mladić je ušao u prostoriju. Ugledao ju je ponovo na prozoru. Sporim korakom je prišao i pružio ka njoj ruku.

Podigla je pogled prema njegovim očima – izgledale su iskreno.  Bojažljivo je krenula ka njemui.  Tada je osetila toplinu vrha prsta njegove ruke.  Podigla je pogled i videla da joj se nasmešio. Vratila mu je osmeh cvrkutom. Njenoj sreći nije bilo kraja – dobila je osmeh! 

Zadovoljno je raširila krila i poletela, nastavljajući igru sa senkama i zracima sunca.

Sledećeg dana je ponovila posetu, ali ju je čekalo novo iznenađenje – na simsu prozora ugledala je mrvice kolača. Srce joj je jos brže zakucalo.  Kolač - odavno ga nije jela! Mrvice su joj zaokupirale  pažnji i nije primetila  mladića koja joj se približio. Osmeh je ponovo bio na njegovom licu... Da li je moguće da mi se to dešava?  Ja sam ptica... Pa šta! 
Uputila mu je još jedan pogled  i raširila krila.

Dani su prolazili, a njihovo druženje dobijalo  je svakodnevno novu dimenziju. Ona mu je svaki dan poklonila novu melodiju cvrkuta koju je sama smišljala. Osmeh je svakodnevno boravio na njegovom licu – izgledalo je da iskreno uživa u svakodnevnim melodijama.

A ona je želela da ti trenuci  traju zauvek,  svoje oglašavanje je neprimetno produžavala... Ali, ja sam samo ptica – pa šta!

Sneg je ponovo počeo da pada. Krupne pahulje koje su joj kvasile perje, ometale su lakoću leta. Napravila je još jedan krug i ponovo  sletela na sims prozora trećeg sprata žutozelene zgrade. Pogledala je kroz prozor u nadi da će ugledati dragi lik. Soba je bila prazna. Izgledala je čudno - bila je u neredu.  Knjige su bile po podu, garderoba razbacana po krevetu, a izgužvani papiri kipeli su iz kante za otpatke.  Mladić je naglo otvorio vrata sobe i nervoznim korakom  zakoračio u nju . Pričao je glasno mobilnim telefonom.  Blago je dotakla staklo kljunom, ali mladić nije obraćao pažnju – i dalje je nervozno koračao po sobi. Seo je na krevet i pokrio lice šakama. Tiho je zacvrkutala....Mladić  ni ovog puta nije reagovao. 
Jače kucanje kljuna po staklu , ovog puta je uspelo da skrene mladićevu pažnju. Prišao je prozoru i besno lupio rukom o staklo.

- Šta hoćeš – samo si mi još ti trebala?

Osetila je žestok bol od kojeg je ustuknula.  Čekaj , polako - da li je dobro razumela? Šta ako reči nisu bile upućene njoj?  Ali, nikog drugog nije bilo u blizini... Zašto? Gde je pogrešila?... Ona je htela samo da mu pokloni još jednu melodiju... Možda mu je dosadila – zaista se trudila da melodije ne postanu monotone... Zašto?

Tužno je pognula glavu – ja sam samo ptica...

Raširila je krila i poletela ka  pukotinama među oblacima u nadi da ce napokon pronaći suncev zrak koji će joj toplinom dodira napokon zagrejati dušu...