Čula se muzika... Upravo su poslednji tonovi Tango flamenco ispunili prostoriju dnevne sobe, stana na trećem spratu stare zgrade u centru grada.
Pridržavajući se smežuranom, ali negovanom rukom o naslon, pokušala je da ustane iz fotelje. Teško se kretala – bolovi u kukovima svaki dan su postajali sve intenzivniji. Ušla je u sedmu deceniju života. Tragovi godina bili su kamuflirani uvek prisutnim sjajem u očima, koji je postao deo njenog pogleda tek oko druge polovine života.
Volela je muziku – ispunjavala je praznine koje su bile njena realnost sve dok nije upoznala njega i… prvi put zaplesala pravi tango.
Koračajuci polako po vunenom tepihu svetlosmeđe boje, kratkim koracima kako bi izbegla bol, duboko je uzdahnula...
Mislima je odlutala u sobu 106, na prvi sprat hotela u predgrađu, gde je prvi put sa njim zaplesala. Dodir ruke i miris njegovog tela dok ju je privlačio uz sebe, izazivao je blagu vrtoglavicu, nesiguran prvi korak. Zatvorila je oči da bi sprečila očiglednost nabujalih emocija koje su ispunjavale čak i najudaljeniji, najskriveniji deo tela… i prikrila blagu nesigurnost. Ipak je to bio prvi ples...
Volela je da pleše tango – do ovog trenutka sama u društvu tonova muzike sa kojom se družila svakodnevno. Taj ples je naučila još kao dete, od svojih roditelja, čiji odnosi nisu bili toliko harmonični kao muzika uz koju su plesali. Volela je da ih posmatra – svaki pokret, svaki korak koji su napravili bio je u skladu sa harmonijom muzike. Kasnije, kada bi ostala sama u svojoj sobi, pred ogledalom je podražavala pokrete, korake i mimiku dvoje ljudi koji su samo plešući razmenjivali zaljubljene poglede, pune strasti i želje za posedovanjem tela. Posmatrala je sebe dok pleše, opijenu taktovima muzike koja ju je odvodila negde daleko, van stvarnosti, tamo gde se razmenjuju samo opijeni pogledi , privučeni tananim tonovima tog savršenstva.
Uživala je u svakom trenutku, želeći da večno traje. Ali... muzika je svaki put imala svoj kraj... Tišina koja je tada usledila, prekidala je ispletene niti i stvarala praznine, sve do trenutka prvog plesa u hotelskoj sobi.
Osetila je sigurnost, čvrstinu u nežnom dodiru šake koja ju je vodila. Već nakom prvog okreta, pokreti su bili usaglašeni. Otvorila je oči i srela se sa vragolastim iskricama njegovih očiju. Tonovi su se nizali, praznine popunjavale, a oni su usaglašeno plesali, isprovocirani ogromnim nabojem muzike i harmonijskim nitima koje su im povezivale zenice očiju, pružajuci mogućnost prodora pogleda u najskrivenije delove intime. Vodila ih je muzika...
,,Dušice... daj mi ruku...”- iz misli ju je trgao glas i voljeni miris poznatog muškog parfema ispunio joj nozrve. Osetila je toplinu kako joj se razliva telom, kao i svaki put kada čuje tu dobro poznatu boju glasa: ,,...pusti mene, ja ću...”.
Polako se okrenula, a iskre u očima ponovo su, po ko zna koji put, zaigrale poznati ples uz tonove muzike koja je samo njima poznata... i onoj sobi 106 malog hotela u predgrađu.
