Od toliko ljudi na ovom svetu, baš za mene rekoše da sam „naopačke“!
Još
kao mala volela sam da se klikeram i jurcam po prašnjavoj ulici. Ćef
mi je bio protutnjati biciklom kroz baru nastalu nakon letnjeg
pljuska, ne mareći na slivanje vode sa novih patika ili sandala.
S
kolenima uvek oguljenim i modrim od pada na betonu ili prašnjavoj
ulici, nikada nisam marila za bele dokolenice, eskivirala sam ih kada
god sam mogla. Isti sličaj bio je i sa šnalom sa tri plastične
margarete, koju su mi kačili čak i na prilično skraćane šiške.
Svaka druga devojčica u razredu ju je imala. Ako bi neku kojim
slučajem našla u školskom dvorištu, svakako bi se javilo bar njih
pet da je preuzme - to me strašno nerviralo. Nisam htela da budem
među “njih pet” - htela sam da imam samo svoju šnalu, jednu
jedinstvenu.
“Stalno nešto izvoljevaš! Pa, zar ne možeš biti kao druge devojčice iz razreda?”
“Stalno nešto izvoljevaš! Pa, zar ne možeš biti kao druge devojčice iz razreda?”
Krastava
kolena su odavala utisak šeprtlje, ali... nisam bila nespretna,
naprotiv. Volela sam da se verem po staroj dedinoj višnji u
dvorištu, uživajići da posmatram kroz krošnju drveta zelenoplavi
kontrast neba i lišća. Uvek me je fascinirala igra svetlosti koju
su kreirali zraci sunca
prolaskom
kroz gusto lišće na krošnji.
“Siđi
sa tog drveta! Zbog čega ne ideš da se igraš sa ostalom decom?”
“ Pa, ja se igram, mama…!”
“ Pa, ja se igram, mama…!”
Sklonila
sam škotsku suknju u orman, ošišala se “na jež” i rasparala
čarape. Leva je bila zelena, a desna - plava. Kupila sam
crne “slengerice” od antilopa - nisu bile česte. U to vreme
“londonke” su bile “u trendu”. Stavila sam slušalice i
odvrnula Pistolse.
Dedika
se uvek nasmešio kada bi me ugledao sa njima. "Škrtice, čuvaš
svoju muziku samo za sebe!"
Tada
bi mi namignuo i dao džeparac od penzije koju je upravo dobio.
“Hajde,
kupi nam Smoki…” - mnogo ga je voleo. A i ja sam.
Znala sam sedeti satima u
njegovom društvu i slušati ga. Svaka priča je imala smisao,
poentu. I grickali smo Smoki...
“Dedika, a da ti i ja zapalimo po jednu?”
U pozadini su Pistolsi svirali poslednju pesmu na albumu…
“Dedika, a da ti i ja zapalimo po jednu?”
U pozadini su Pistolsi svirali poslednju pesmu na albumu…
Polako
su se počela popunjavati prazna polja u indeksu…
“Izvinite,
profesore, ali...imala bih jedno pitanje?”
“Ponovo
Vi, koleginice…Svaki put imate neko pitanje - ometate mi
predavanje!”
A
onda sam se srela sa njim…
Blago
me dodirnuo, ostavivši večiti trag topline. I...uvek ću osetiti
potrebu za njim, za tom harmonijom dodira - Chopin je jedini muskarac
u mom životu koji je zadovoljio prilično visok kriterijum na koji
sam podigla subjektivnii pojam savršenstva.
*
“Daj
mi ruku, mila….polako...prvo jednu nogu, prebaci težinu tela na
drugu nogu...sada se odgurni...polako, savi kolena...opusti se, uvek
ćeš imati kontrolu nad svojim telom kada si opuštena...tako,
bravo...sada to ponovi i sa drugom nogom...ne treba ti više moja
ruka...možeš i sama...polako, opušteno…”
“Mama, kada ću i ja naučiti da vozim rolere kao ti?”
“Uskoro, mila, samo se opusti i budi cool...”
“Mama, kada ću i ja naučiti da vozim rolere kao ti?”
“Uskoro, mila, samo se opusti i budi cool...”
Kakva
sam ja lucprda, i to naopacke…! ;-)
