NAOPAČKE

Od toliko ljudi na ovom svetu, baš za mene rekoše da sam „naopačke“!

Još kao mala volela sam da se klikeram i jurcam po prašnjavoj ulici. Ćef mi je bio protutnjati biciklom kroz baru nastalu nakon letnjeg pljuska, ne mareći na slivanje vode sa novih patika ili sandala.

S kolenima uvek oguljenim i modrim od pada na betonu ili prašnjavoj ulici, nikada nisam marila za bele dokolenice, eskivirala sam ih kada god sam mogla. Isti sličaj bio je i sa šnalom sa tri plastične margarete, koju su mi kačili čak i na prilično skraćane šiške. Svaka druga devojčica u razredu ju je imala. Ako bi neku kojim slučajem našla u školskom dvorištu, svakako bi se javilo bar njih pet da je preuzme - to me strašno nerviralo. Nisam htela da budem među “njih pet” - htela sam da imam samo svoju šnalu, jednu jedinstvenu.
“Stalno nešto izvoljevaš! Pa, zar ne možeš biti kao druge devojčice iz razreda?”

Krastava kolena su odavala utisak šeprtlje, ali... nisam bila nespretna, naprotiv. Volela sam da se verem po staroj dedinoj višnji u dvorištu, uživajići da posmatram kroz krošnju drveta zelenoplavi kontrast neba i lišća. Uvek me je fascinirala igra svetlosti koju su kreirali zraci sunca prolaskom kroz gusto lišće na krošnji.

“Siđi sa tog drveta! Zbog čega ne ideš da se igraš sa ostalom decom?”
“ Pa, ja se igram, mama…!”

Sklonila sam škotsku suknju u orman, ošišala se “na jež” i rasparala čarape.  Leva  je bila zelena, a desna - plava. Kupila sam crne “slengerice” od antilopa - nisu bile česte. U to vreme “londonke” su bile “u trendu”. Stavila sam slušalice i odvrnula Pistolse.

Dedika se uvek nasmešio kada bi me ugledao sa njima. "Škrtice, čuvaš svoju muziku samo za sebe!"

Tada bi mi namignuo i dao džeparac od penzije koju je upravo dobio.

“Hajde, kupi nam Smoki…”  - mnogo ga je voleo. A i ja sam.

Znala sam sedeti satima u njegovom društvu i slušati ga. Svaka priča je imala smisao, poentu. I grickali smo Smoki...
“Dedika, a da ti i ja zapalimo po jednu?”
U pozadini su Pistolsi svirali poslednju pesmu na albumu…

Polako su se počela popunjavati prazna polja u indeksu…

“Izvinite, profesore, ali...imala bih jedno pitanje?”

“Ponovo Vi, koleginice…Svaki put imate neko pitanje - ometate mi predavanje!”

A onda sam se srela sa njim…

Blago me dodirnuo, ostavivši večiti trag topline. I...uvek ću osetiti potrebu za njim, za tom harmonijom dodira - Chopin je jedini muskarac u mom životu koji je zadovoljio prilično visok kriterijum na koji sam podigla subjektivnii pojam savršenstva.

*

“Daj mi ruku, mila….polako...prvo jednu nogu, prebaci težinu tela na drugu nogu...sada se odgurni...polako, savi kolena...opusti se, uvek ćeš imati kontrolu nad svojim telom kada si opuštena...tako, bravo...sada to ponovi i sa drugom nogom...ne treba ti više moja ruka...možeš i sama...polako, opušteno…”
“Mama, kada ću i ja naučiti da vozim rolere kao ti?”
“Uskoro, mila, samo se opusti i budi cool...”

Kakva sam ja lucprda, i to naopacke…!   ;-)