U
trenucima kada ti već i jutarnje buđenje postane besmisleno, kada i njihanje zavese u sobi postane bučno, poželiš da si deo nekog
drugog kosmosa, da udahneš deo zvezdane prašine i konektuješ
crnilo svojih zenica sa iskričavom širinom nekih drugih dimenzija.
Tada instinktivno, kao posledica urođene potrebe homo sapiensa za
prisustvom druge osobe u svojoj blizini, dotakneš iluziju. Zakoračiš
u virtuelan svet, kreiraš
ga prema sopstvenom nahođenju, obojiš predmete i bića sopstvenim
izborom kolorita i počnes da ih volis, da uzivaš u njihovom
šarenilu i efektima koje ostavljaju na tebe. Odjednom, čitav toj
život dobije neki novi smisao, poskočiš do sumanutih visina…
Pošnes da planiraš, projektuješ, gradiš, modeluješ “stvarnost”
kako ti odgovara, dodajući u svaki segment kadrove novonastale
iluzije. Počnes ponovo da posmatras noćno nebo, tražeći skrivena
sazvežđa u sopstvenoj kreaciji kosmosa. I to traje…nedeljama,
mesecima…Zaboraviš na broj usamljenih koraka na kružnoj putanji
svakodnevice, potpuno potisneš osećaj besmisla buđenja nakon
nemirne noći i izraz umornog llica u ogledalu koje kamufliraš skupo plaćenom šminkom.
I živiš, budiš se, osećaš…sve jače, punije, šire...
Svakodnevno užurbano bežiš od disharmonije zvukova u “savršenstvo” koje toliko prija davno zapostavljenim čulima.
I taman pomisliš da si napokon uspostavio balans, pojavi se nešto što ti naruši sklad ¾ takta valcera i neprimetno nametne brži ritam, sa tendencijom ubrzanja. Počneš ubrzano da dišeš – hiperventilacija, zbog povećane količine kiseonika, izaziva vrtoglavicu. Kosmos ti postane tesan…Javlja se potreba za širinom - crveni pomak je naučno dokazan fenomen. I koliko god se trudio da to sprečiš, nagomilana “masa” probija granicu i teži da se prelije u realnost – traži više prostora.
Probuđen je racio – realnost ponovo postaje aktuelna. Postaješ svestan zvuka otkucane tipke na tastaturi. Strah…konfuzija… Sve ređe ih dotičeš želeći da sto duže zadržiš zvuk savršenstva virtuelne harmonije. Probuđen racio ne dozvoljava konvertovanje iluzije u realnu galaksiju.
Ruka se zaustavi iznad tastature – diskonekcija….
A onaj jedan jedan akord doživljene harmonije zadržavaš u sebi kao neki trag da si ipak imao tu čast da doživiš "savrsenstvo", makar to bila samo iluzija…
I živiš, budiš se, osećaš…sve jače, punije, šire...
Svakodnevno užurbano bežiš od disharmonije zvukova u “savršenstvo” koje toliko prija davno zapostavljenim čulima.
I taman pomisliš da si napokon uspostavio balans, pojavi se nešto što ti naruši sklad ¾ takta valcera i neprimetno nametne brži ritam, sa tendencijom ubrzanja. Počneš ubrzano da dišeš – hiperventilacija, zbog povećane količine kiseonika, izaziva vrtoglavicu. Kosmos ti postane tesan…Javlja se potreba za širinom - crveni pomak je naučno dokazan fenomen. I koliko god se trudio da to sprečiš, nagomilana “masa” probija granicu i teži da se prelije u realnost – traži više prostora.
Probuđen je racio – realnost ponovo postaje aktuelna. Postaješ svestan zvuka otkucane tipke na tastaturi. Strah…konfuzija… Sve ređe ih dotičeš želeći da sto duže zadržiš zvuk savršenstva virtuelne harmonije. Probuđen racio ne dozvoljava konvertovanje iluzije u realnu galaksiju.
Ruka se zaustavi iznad tastature – diskonekcija….
A onaj jedan jedan akord doživljene harmonije zadržavaš u sebi kao neki trag da si ipak imao tu čast da doživiš "savrsenstvo", makar to bila samo iluzija…
....nakon odgledanog filma "Her"
