Reči... reči...reči.... Gomila reči bačenih u etar. Tumaraju, onako gole, blede i čekaju da ih neko pokupi i ukrasi po sopstvenim merilima “estetike”. U toj gomili se nalaze različite kombinacije slova, glasova – one najsnažnije obično lebde same. Mogu se naći i u paru - svaka pruža drugačiji kontekst.
U takvom stanju mogu da borave danima, nedeljama, možda čak i beskonačno dugo i da ih niko ne primeti. Najčešće tako prolaze one majušne, tihe, koje dopiru samo do istančanih čula, nenametljive, pažljivo izatkane. Dovoljan je samo manji vetar da ih ukloni iz gomile, samo jedna jača vibracija, pa da se raspuknu u hiljade delova, kao da nikada nisu izrečene. Pomenuti “filingrani” gube, bez obzira na vrednost koju imaju u sebi.
Nažalost, i ovde važi selekcija koju je modelovala sama priroda - jače kombinacije opstaju...
Ima i onih kojima pomenuta kombinatorika ne polazi za rukom, desi se greška - bivaju upotrebljene pogrešne kombinacije, najčesce zbog brzopletosti, nespretnosti ili nemogućnosti adekvatnog kombinovanja slova. Tada određene kombinacije dobijaju sasvim drugačiji smisao, bivaju pogrešno protumačene.
Malo spretniji uspevaju da pronađu one reči za kojima su tragali i da naprave kombinacije koje ne promašuju cilj - udaraju direkno.
Koriste se i kao oružje, prilikom napada ili odbrane ili, pak, stvaranja specijalnih efekata u cilju sopstvene promocije. U slučaju da prva ne postigne odgovarajuci efekat, prave se i rezervne kombinacije. Slično kao kod partije šaha - planira se više poteza unapred. Tada su najbolje one kombinacije koje zbunjuju, dvosmislene, one koje se mogu tumačiti na više načina – svako može “uzeti šta mu je potrebno”.
I za divno čudo, mnogi se vežu za reči i fraze. Ponekad se o njih spotaknu i padnu, ali ih i dalje sebično čuvaju, svesno ili nesvesno pojačavaju intenzitet njihovih već odavno izbledelih boja.
I žive za te reči, oplemenjuju ih bojama trenutnog raspoloženja, miluju i više puta vraćaju pogled na njih, vešto pronalazeći u njima svaki put novo, dodatno značenje -razlog da ih ponovo pomiluju pogledom.
Živeći u takvom nerealnom značenju reči, pokušavaju da stvore realne slike - dodaju boje, mirise, osete. Grade jedan imaginarni svet, užvajuci u svakom trenutku koji provode u njemu . Tako lutajući, provode sate, dane i maštaju o mogućim kombinacijama koje slede. Zapostavljaju realnost koja prolazi mimo njih, udišu maglu irealnih zvukova tipkanja tastature po slovima čije istinsko značenje nikada neće saznati.
A pomenuti realni “filigrani” i dalje lutaju , nestaju kao da nikada nisu izrečeni, kao da nikada nisu postojale njihove suptilno izrađene “čipke” , izatkane od tanušnih niti skrivenih emocija, čije prisustvo mogu osetiti samo posebna čula, osetljiva na vibracije koje proizvodi njihovo postojanje.
A šta se dešava kada “filigrani” i pored svega opstanu, kada ih olujni talas izrečenih “tornada” ipak zaobiđe? E, u takvim slučajevima, koji su doduše retki, “filigrani” dobijaju neku novu dimenziju i bivaju oplemenjeni bojama postojanim samo na nivou realno doživljenih istinskih emocija, prisutnih kod posebnih osoba sa prefinjenim osećajem za lepotu.
Nažalost, i ovde važi selekcija koju je modelovala sama priroda - jače kombinacije opstaju...
Ima i onih kojima pomenuta kombinatorika ne polazi za rukom, desi se greška - bivaju upotrebljene pogrešne kombinacije, najčesce zbog brzopletosti, nespretnosti ili nemogućnosti adekvatnog kombinovanja slova. Tada određene kombinacije dobijaju sasvim drugačiji smisao, bivaju pogrešno protumačene.
Malo spretniji uspevaju da pronađu one reči za kojima su tragali i da naprave kombinacije koje ne promašuju cilj - udaraju direkno.
Koriste se i kao oružje, prilikom napada ili odbrane ili, pak, stvaranja specijalnih efekata u cilju sopstvene promocije. U slučaju da prva ne postigne odgovarajuci efekat, prave se i rezervne kombinacije. Slično kao kod partije šaha - planira se više poteza unapred. Tada su najbolje one kombinacije koje zbunjuju, dvosmislene, one koje se mogu tumačiti na više načina – svako može “uzeti šta mu je potrebno”.
I za divno čudo, mnogi se vežu za reči i fraze. Ponekad se o njih spotaknu i padnu, ali ih i dalje sebično čuvaju, svesno ili nesvesno pojačavaju intenzitet njihovih već odavno izbledelih boja.
I žive za te reči, oplemenjuju ih bojama trenutnog raspoloženja, miluju i više puta vraćaju pogled na njih, vešto pronalazeći u njima svaki put novo, dodatno značenje -razlog da ih ponovo pomiluju pogledom.
Živeći u takvom nerealnom značenju reči, pokušavaju da stvore realne slike - dodaju boje, mirise, osete. Grade jedan imaginarni svet, užvajuci u svakom trenutku koji provode u njemu . Tako lutajući, provode sate, dane i maštaju o mogućim kombinacijama koje slede. Zapostavljaju realnost koja prolazi mimo njih, udišu maglu irealnih zvukova tipkanja tastature po slovima čije istinsko značenje nikada neće saznati.
A pomenuti realni “filigrani” i dalje lutaju , nestaju kao da nikada nisu izrečeni, kao da nikada nisu postojale njihove suptilno izrađene “čipke” , izatkane od tanušnih niti skrivenih emocija, čije prisustvo mogu osetiti samo posebna čula, osetljiva na vibracije koje proizvodi njihovo postojanje.
A šta se dešava kada “filigrani” i pored svega opstanu, kada ih olujni talas izrečenih “tornada” ipak zaobiđe? E, u takvim slučajevima, koji su doduše retki, “filigrani” dobijaju neku novu dimenziju i bivaju oplemenjeni bojama postojanim samo na nivou realno doživljenih istinskih emocija, prisutnih kod posebnih osoba sa prefinjenim osećajem za lepotu.
