Ček’ da smislim kako da započnem ovaj tekst…! Ne bih ulazila u duboka „patetično – filizofska“ razmatranja fenomena čekanja i smisla života, smatram da u većini slučajeva imamo izbor – staviti se u beskonačnost čekanja ili jednostavno, napraviti zaokret i krenuti drugim putem.
Istina, ceo život se svodi na iščekivanje nadolazećeg…uz nestrpljenje kao posledicu neizvesnosti, koja nam je neumorni pratilac, ali i izazov istovremeno.
Čoveče, astrolozi odlično zarađuju deleći „prognoze“!
Fenomen čekanja postaje aktuelan već samim činom našeg rođenja, kojim smo, a da nas niko nije pitao, ubačeni u red „osvajača“ vremena. Nesvesno, kao po automatizmu, nastavljamo dalje, čekajući jutarnju zvonjavu sata, a zatim onih 100’C kako bi zamutili „čaroban napitak“ visoke „energetske vrednosti“. Uh, treba dočekati veče!
Dan teče uobičajenim tokom, uz neizostavno cupkanje na autobuskoj stanici na kojoj nervoznim pogledom pratimo bar dva neodgovarajuća broja autobusa.
Budimo optimisti – još samo malo, stižemo!
„Molimo, sačekajte!“
Na početku života prvo svi čekamo da odrastemo, da nam se oči, ispunjene bistrom jutarnjom rosom sasuče na jakom podnevnom suncu, da se napokon oglasimo „ozbiljnim“ tonom i da počnemo nositi cipele sa visokom potpeticom ili pak, na šniranje veličine 43, da napokon postanemo „čekaoci“ u pravom smislu reči. Čekamo da se zatvore korice udžbenika iz predmeta koji se nalazi poslednji na rasporedu časova, a onda, kao po komandi, stajemo u red i ritmično virimo u mobilne telefone u nadi da ćemo ugledati dugoočekivani SMS, izveštaj o prispeću „sredstava“ na tekući račun. To samo u slučaju ako smo imali sreću i stacionirali se u firmi koja ga redovno isplaćuje…
„Everything you need… will come to you… at the perfect time…“
Čekajmo ga, sigurno će doći, strpljenja molim… samo polako… Ama, ne gurajte se, gospodine, ne preko reda!
„Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladavine njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim…obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora…“, reče jednom jedan istinski nobelovac..
Ulivati nekome nadu i davati obećanja, pothranjivati time čekanje i lažni optimizam, najefikasnije je oružje za preuzimanje vlasti nad tuđim životima. Besciljnost i objektivna nemoć efektivnog življenja, u koje smo ubačeni i u kojem se koprcamo čitavu jednu večnost, vapi za onim „… perfect time..“ i u toj trci za pomenutim momentom trošimo i onu poslednju trunku energije koju smo sakrili sami od sebe u najnedostižnijem delu svoga tela, kako bi ga sačuvali kao zametak za neki „novi početak“… I živimo za njega, nadamo se, uporno pokušavajući da ga isprovociramo.
A onda se iznenađeni nađemo pred „Bulevar of broken dreams“…
Zbunjeni zastanemo, provučemo kroz vremensku agendu ceo svoj život…Naročito se osvrnemo na period koji smo proveli hraneći se različitim kombinacijama reči – „hvalospevima nadi i optimizmu“… Šta sada? Kuda krenuti? Da li strpljivo sačekati zeleno svetlo, kako bi, kao i svi u grupi, prešli na drugu stranu ulice ili sakupili dovoljno hrabrosti i mimo „pravila,“ pretrčali put, uz reskir moguće posledice?
Vreme odmiče, potrebno je doneti odluku – čekati ili krenuti…
Trenutno je žuta boja na semaforu – „molimo sačekajte!“…
Нема коментара:
Постави коментар